Глава до главе у бледој шаци лежи; 
Човек и жена воле се на тамној звезди 
И коса њихова преко удова док језди 
Роне се грумени крви све тежи и тежи.

У мраку долази близу оно што нестане 
И тада простор залелуја црна брда 
На гола леђа велика риба тврда 
Притисне усне и љубав ока престане.

У пољу где ветар ломи суве траве 
Отвара се до зоре у земљи јама глува 
И по набору светла потребно дрвеће расте.

Видећи у загрљају смирене главе 
Буљина када долети мртве да чува, 
Замршене власи расплитаће ласте