![](https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEggYDz-6CRz0FlfejQZ2_EPYr2drJU1tg3pxAHyJCeMC1yrm1BV6CGmXPyDiS9uvCWGyi0ETGuILUF01R5nLsgMEuxq216D6hnbFSE7zhpqrrzh5jQ-sBtagnP_f4GUFM46BLCoQ0oVS60/s200/kul-Miodrag+Pavlovic+1_620x0.jpg)
Човек и жена воле се на тамној звезди
И коса њихова преко удова док језди
Роне се грумени крви све тежи и тежи.
У мраку долази близу оно што нестане
И тада простор залелуја црна брда
На гола леђа велика риба тврда
Притисне усне и љубав ока престане.
У пољу где ветар ломи суве траве
Отвара се до зоре у земљи јама глува
И по набору светла потребно дрвеће расте.
Видећи у загрљају смирене главе
Буљина када долети мртве да чува,
Замршене власи расплитаће ласте
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!