Наоколо гора свуда,
Храст и бор;А на стени на врлети
Срушен двор.
Поврх двора месец сија,
Блед и сан;
А из горе, издалека
Гракће вран.
Лишће шушти, нешто прича,
Ко зна шта;
Тишина је и мртвило
И тих стра'.
А ја сањам: пир у двору,
Бљешти сјај.
Мушко чедо сердар доби —
Вина дај!
После видим: свати орни
Иду ту;
Ено неве окићене —
И, ју, ју!
Ал' чуј јаук! И смрт стиже,
Црна коб;
Хеј, гробару, злицо стара,
Зар већ гроб?
И све неста. Гавран гракнô:
"Све ће проћ."
И ноћ паде, ноћ дубока,
Вечна ноћ.
1889.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!