Оливери Марковић
Љубав се моја као псић пробудила
У Кумовој слами, у старом локвању,
У Кумовој слами, у старом локвању,
И као пастирка чудом зачудила,
Да би је носио и ноћу и дању.
Љубав, изелица, и жеднаи гладна,
Псић од црне длаке, кадифе и свиле,
На прозору сенка свечана и складна,
У наручју босе Равијојле виле.
Љубав што од једном као псић
прохода
Јутарњим жубором сунчевог диска,
Лајући бесрамно испод плавог свода
Док јој у очима расте двиска
Љубав што хода по палуби брода
Сејући бадем као одалиска.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!