![](https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEjsTvnOR4tIyAc-stz_vskcEUxeUrmi8KHdWJE3_Wp4RPpSttkqKGGzl7D_xE70htn9rgPK9v7yNCWJ8viK3WkjoYe0vlxhqrtZsBQk1sWlfxf75AbY2uQzR6hPJe5oAoRKLcVFd7vyvnA/s200/sergej_jesenjin12.jpg)
Што уједно волим и мрзим све људе.
Знам будућност моја каква ће да буде,
Јер то је поклон моје музе био.
Зар сам ја крив што сам песник који
Пева тешке муке и горке невоље?
Нисам то постао од сопствене воље -
Такву судбину усуд мени скроји.
Знам - животна стаза ружама не цвета;
Она је бунцање, душе болне сан,
И песма моја досадна је, знам,
Али ја крив нисам - такав сам поета.
🔽Превод Радивоје Константиновић
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!