Памтим зимско јутро, кад си сузним окомГледала у моје очи што те воле;
Хтела си да видиш у дну душе, доле,
Да ли спава љубав или вешта глума.
...Гледаш дуго, дуго. Зора тече током.
Али твоје очи, негда смело холе
Видео сам тада како ћутке моле.
Свуд тихо. Смркова шуштала је шума.
И сад, удаљен, видим твоје веђе.
И кад не бих хтео ни име ти знати,
Твој ме тужни поглед као сенка прати.
Не умем да грешим, кô што чиних пређе.
...Чудна љубав влада у срцима нашим:
Сад те волим, а твог уздаха се плашим.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!