Са облака, где нам љубав била,
Кренули се: падала јој свила,
Ход и осмех у музику меку.
Остависмо будућност далеку,
Дан вечности, покрајину вила,
Места кондор где развија крила,
Да би стигли на игранку неку.
Уиђосмо у дворану журно.
С наших лица још се небо сија.
Нисмо знали за живот и звона.
Дочека нас смех костура бурно,
Ветар греха, мирис земље: и ја
Дигох главу, лице покри она.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!