То није велика шума која шумори,
Ни широке пољане које се смеју,
Тиха је река ово између пустих обала!

То није оборени храст што вода носи,
То није мртви орао на таласима,
То везани јунак за катарку мотри уморним погледом на све стране.

Пред њиме, његов га соко разговара:
”Не буди тужан, господару; нисмо ни на небу, ни на земљи.

”И пловићемо дуго овако; видиш ли!“

И тако увек река носи један леш
И душа би могла, али зар би имала снаге да га напусти...!

... На високој планини бор зелен.

То није ни велика шума, ни широка пољана,
Ни оборен храст, ни мртви орао;
Соко робује вољно уз везаног господара.