![](https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEhta_ISExoQFp5ZeGRb6yHvgifcS9vOWG5h3YwDeUqVyM6I7eGc_1lGIxP25JrElDJ5Hoc_j7S9rT2Vv1u190GRDKTwqhVnTjsXmSt9tUbxHQCv7LpoZwG_zTYJL9b8tVGaX0G2aMyCnGQ/s1600/385992_10150422772240633_1373205459_n.jpg)
Обале под тешком тишином и травом.
Ту вечерње воде хује тихом тугом,
А жалосне врбе шуме заборавом.
У зеленој јасној помрчини грања,
Ту нађем Самоћу, у ћутању вечном,
Бледу, покрај реке; ту седи и сања,
И огледа лице у модрилу речном.
Ко зна од кад тако. Но у немом долу,
Глас пане ли само у та места чиста:
Сва тишина тешко уздахне у болу,
Рефрен патње оде од листа до листа
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!