Он улази, а на рубу столице нема
Седи бледог лица незнана дама,
Од давнашње отмености сада само сена.
Човек наслућује по неким назнакама,
Да му долази и без доручка сама.

"Дошла сам, надам се да не грешим,
Већ неко време купца тражим
За известан број изузетних дела
Што ми је отац оставио, премда се цела
Стресем при помисли да их овако нудим."
И насмеши се, као да саму себе
Због ове немаштине куди.
"Али, истина је да сам често, да не претерам,
Желела своје одаје да дотерам."
И даље наставља благо да се смеши,
Као да из хира књига жели да се реши.
А управо хир за њу је живот и био,
Не чемер и јад,
Већ млеко и мед
Док је све време будуће невоље крио.

• Превод Срђан Попов