QueIIe veіne lutter derriѐre leѕ crêteѕ de Serbіe!
G. Apollіnaіre

Шљиваци се сад тамо расцветали,
Изродили се сад тамо нови животи са груда,
И зоре се забеласале свеже, заплужили рали;
Волео бих да те ја проведем свуда,
Тебе по горама: увео бих те редом у манастире,
Ознојени скидали бисмо шешире,
Уморни, па седали на прва пролазећа кола;
Међу кокоши бисмо смештени задремали упола:
Мој Гијоме, гле, сад се тамо све воћке расцветале.
Тебе по горама вукао, уводио у све манастире.

Да даш живот за оне горе! та опија ме лепота твоја,
И шуме горе храстова и гребени ти захваљују.
Сада нема више кајзера, већ свежа им зелена боја
И друмови су меки и дуги.
О та зар за добре оне горе отпутова негда мисао твоја!
Ознојени скидали бисмо укорак шешире:
Никада ниси, Гијоме, видео чврсте наше манастире.
Ни брадате калуђере, никада ниси алкохол пио наших земаља.