Слушам у мирној љубичастој ноћи
Где шуште звезде; и мени се чини
Да често чујем у немој самоћи
Певање сфера на топлој ведрини.

И чујем тихо у осами тако
Вечити шумор из земље и свода;
И слушам дуго, немо и полако,
Те речи лишћа и тај говор вода.

И ја разумем те гласе што хује,
Тај језик Бића и тај шапат ствари...
Често све стане, још се само чује
Куцање мог срца. Но исти удари

Чуше се шумом, мирно закуцаше
Удар за ударом, из стабла; и јасно
Куцну из црне рогози и шаше –
Дуж целог поља ... Најзад, многогласно,

Доле, под земљом! Негде у дубини
Једнаким ритмом, као мукло звоно,
Огромно срце зачу се у тмини:
Удари мирно, тихо, монотоно.

Где светло се скупља у мојим одсутним очима,
Где сунце излази, где снивајући бдим.

Свет мале среће, без површине и без дна,
Са одмах заборављеним чарима,
Рођење и смрт замрси њихове додире
У неба и земље помешаним наборима.

Ништа не оделих, већ удвостручих срце своје.
Да би се волело, све створих: нестварно и што је јава;
Дадох јој њен разум, њен облик, њену топлину
И бесмртну улогу – њој која ме обасјава.

Под ракитом, коју бршљан скрива,
Склањамо се ми од невремена –
Наша леђа огртач покрива,
Ти си мојом руком овијена.

Преварих се: ово жбуње немо
Не покрива бршљан, но хмељ неки,
Зато боље – хајде да простремо
Испод себе тај огртач меки.

1954.

1.
Љубим те, љубим, душо,
Љубим те, рају мој!
А осим тебе никог,
До само народ свој.

Он ће са мачем доћи
Кад куцне један час —
Отеће стару славу,
Добиће нови глас.

А ти ћеш, моје сунце,
Сво благо моје — сво,
Ти ћеш ми родит сина,
Да чува благо то.

2.
Често те у сну снивам,
Моја љубави!
Често те тако виђам,
Цвете убави!

Па грлим небо плаво,
Грлим, уздишем;
А љубим сунце јарко,
Љубим, издишем.

Ал’, ево, зора свиће,
И, ево, прође сан;
Ал’ тебе нема, нема —
Нема да сване дан!

1862.

О, шта ће мени соба пуста
што молитве је пуна била;
он позва ме сред мрака густа;
и на груди сам му груди свила.

О, шта ће мени дом мој сретни,
ни брига мајке ми не треба;
од мојих власи кров ће цветни
од олујног нас скрити неба.

Моје је небо, моје зоре плаве,
Мој пурпур ружа и глас из гнијезда,
Мој шум ријеке кад се часи јаве
С повратком тихим вечерњих звијезда...

У мени гори једна света ватра,
И моје срце све грли и љуби...
Снагу ми душе никада не сатра
Замахом кобним живота бич груби.

Горд сам и сретан што се вазда могу
Уздићи вјечној љепоти и Богу,
И божјег срца бити један део.

Ја ћутим ватру свету и ријетку —
Моја је душа у своме зачетку
Обукла на се сунца златни вео...

1911.

Ви који звуком разасутих рима
слушате уздах што беше срцу храна
у првој тлапњи младеначких дана,
кад делом други човек бејах свима,

различит стил што плаче и мисао има
због пустих нада и због пустих рана,
надам се да ће схватити ком је знана
искуством Љубав: опрост молим њима.

Но свако је дуго, сада добро видим,
о мени брбљо и тихо и гласно,
па сам се себе често срамим јако;

плод је мојих тлапња да се стидим,
и да се кајем, и да спознам јасно:
кратак је сан на свету хтење свако

Нисам самозванка – дошла сам у дом свој,
Нисам ни служавка – не треба ми хлеба.
Страст сам твоја, недељни одмор твој,
Твој дан седми, жена са седмог неба.

На земљи, тамо, давали су ми грош,
Жрвањ о врату и камен у грудима.
– Вољени мој – зар ти је нејасно још?
Ласта сам твоја – душа с крилима!

Април 1918.

         • С руског препевао Анђелко Заблаћански

Каранфил, црвенкаст као стид,
Отвара слатку латицу сећања.
Од белог јоргована боли ме вид,
Од плавог — рука скоро сања

Да су јој прсти постали цвет
Па тужно и весело миришу
Крај руже која је скупила свет
И крв и тајну и усне које сишу

Са друге усне смех и смрт.
О најлепше се липа смеје —
У самом ваздуху као густ врт.

Под очима трава мирно веје.
Жута се лала у њој злати
И клати и тако теку сати.

Ноћ –
Напуштена је
Од планина  и све до мора.
Али ја –
Она која те успављује.
Нисам сама!

Небо –
Напуштено је
Од месеца који је пао у море.
Али ја –
Она која те држи.
Нисам сама!

Свет –
Напуштен је
Људи су тужни и ти то видиш.
Али ја –
Она која те грли.
Нисам сама!

III
Од тебе ћу мисли да одвратим,
Не у гостима, за вином, већ на небу.
Код суседа неко некад ће да сврати,
Кад чујем звонце, сетићу се тебе.

Банућу к њима док децембар бруји.
Из врата у врата. Ходник је преграда.
"А ви откуд? Шта је, шта се тамо чује?
Какве ли сплетке колају по граду?

Да ли се туга свеједнако вара?
И да ли шапће: 'Мишљах – да све мину'.
Још издалека, познаница стара,
Кликнуће бодро: ‘Ви сте, уистину!’.

Да ли ће трагови да поштеде мене?
Ах, кад бисте знали, како тужи годи,
Кад вас по сто пута током дана прене
И сличности лови улица у ходу!"

О, неранџин цвете мирисни и бели,
И ми смо женици стигли из далека.
Царске твоје ките судба нам додели,
Јер невеста жудно на жалу нас чека.

О, неранџин цвете, окити нам чела!
Нисмо за плач дошли ни за покајање,
Нити нас је судба за робље довела.
Младенци смо, што су дошли на венчање!

И невеста наша, Слава Победника,
Са венцима рајским свежим и опојним
Чека драгог свога крвавога лика,
Чека га са стегом и трубама бојним.

О, нераџин цвете, случајем не зови
То знамење видно. О, заспи нас, заспи!
Море, хучном риком брак тај благослови!
Сунце, наше сунце, пухор златни распи!

(1917) 

Кад се небо мути, не каже зашто,
Нит росна киша рад кога пада,
А срце моје да каже на што
Што оно само зна за се сада?
Јер зар да коме чувства изјавим?
Та пре ћу мртва да се утајим!

Скрива се земља под покров ноћи
Док звезда трепти на небу сјајна.
А завес срца зар треба поћи
Да снимим? чувства и јавним тајна?
Нек туга, радост, у њем' почива:
А тајну небу тек не открива.

У подне, ил вече живота свога
Потужи сваки на жмљи овој.
И ја би гласа имала тога
Ко многи песник у песми својој;
Ал да ми судба зар буде јавна?
Та пре ће примит земља ме тавна!

Магла ће ти лик, а уздах бити име.
Лептир у чаури што свест свилену скрива
У срцу тренутка, док мисао остаје жива
А тело се губи, без влаге и тежине:

Олујно твоје срце у стакленој башти
Куцаће раскош времена, старост песме.
Са прозора тесних видеће се често
Твој корак горе-доле, који не мери ништа.

Бићеш у посебном свету као у машти
Кад око види што се видети не сме:
За лажне речи тражићеш вечито место,
За племените речи које не значе ништа.

Бићеш сенка која говори чита и пљује
Такмац природе мајке, могућност и закон.
А песма ће тек у смрти да се чује
И јавиће ти се још неписаним знаком.

Мирише сва кућа на јабуке бране,
У подруму почиње да превире шира,
Слади мирис шљива на све села стране.
Први жут лист пада у зеленило вира.

Свештеник молитву чита,
Али много се јасније чује
Како у кошницама пчеле зује,
Како у лебарници тапшу сита.

Много се јасније чује
Како тужно мучу два вола,
Како неко оправља и кује
Стара за спровод кола.

Из храста под којим је спавао
Садељан му је ковчег прости,
И они што су му на свадби играли
И сад су опет његови гости.

Сунце већ почиње да пада
Треба у земљу лећи пре мрака,
И покојник се на пут крете,
Оста му за леђима житнице зграда,
Оста путања до тора
Никла из његових корака.

Прође крај рала и мотика,
И не дигоше му се руке да их се маше,
Прође без осмеха крај отаве и паше,
Забрана, њива и стране шљивика.

Прође без поздрава преко злата
Што лагано је сипило с грања,
Преко крупних лисних дуката,
Преко земље меке што за стопе приања.

Као кад се враћају из воденице
Иду волови ногу пред ногу.
Прича спровод уз тиху сету
О цени шљива и пшеница,
И богу,
Великом небеском кмету.

Већ очајан и лишен моћи,
Ја нисам очекиво спас.
Тада у чемерној самоћи,
Твој њежни зачуо сам глас.
И он је био као зов
На нови пут, на живот нов.
И ти ми руку своју пружи,
И љубав нас у једно здружи.

Како је дуга била ноћ
У којој, драга, тебе снивах!
Већ мислио сам: нећеш доћ.
И рекох: она ти је жива
У твојој жељи, твоме сну,
Али одиста је нема ту.
Земаљским стазама не крочи
Та, чије дивне чекаш очи.

А гледај: небо сија плавље
Откада угледах твој лик.
Љепота, снага, свјетло, здравље
Угушише у срцу крик.
Очима твојим обасјани
Протичу сада моји дани.
Раскошан, рујан, ведар, жут,
Отвара јесен за нас пут

Пођимо загрљени, драга,
О овај зачарани свијет;
У љубави је чудна снага,
Што корак претвара у лет.
Од пољубаца, загрљаја
Све око нас је пуно сјаја.
Дубока срећа свуда зри,
Јер собом носимо је ми.

Наши су животи – Швајцарска –
Тако тихи – тако хладни –
Док у чудно поподне неко –
Алпи свој вео не размакну
И угледамо – Далеко!

Италија је с оне стране –
Мада кô стражар између –
Алпе свечане –
Алпе сиренске –
Вечито чувају међу!

(Емили Дикинсон, Поезија, превели Јасна Левингер и Марко Вешовић, 
Свјетлост, Сарајево 1988)

Уво ми води тица разнежена
Негде из траве очара ме склад
Цвркута тихог ко да млада жена
Задихано моли божанствени пад

Ногу ми води црна кадифена
Кожа ливаде и јелења глад
За зеленилом у мени јелена
Црног учини и замамни хлад

Шума дозва ме ко да заљубљена
Зајеца женка ал прену ме јад
Обличја што га моја даје сена
Јелен ја нисам то је само глад

Убогника да се из рашчовечена
Избави света да одагна смрад
Јаве опаке што му прозверена
Раскопа исток закопа запад

Па нити пута има нит копрена
Смрти да застре очињу бездан
Зар само снови из пустог времена
Да воде душу у рај или ад

Да л то је привид или расветљена
Снивањем света паслика је кад
Тако се јасно разазнају њена
Тајанства чудесна ко невиђен град

Руку ми небо води — нека снена
Магла се модрикаста диже над
Тополама што попут нагих жена
Исплетају лелујав бели сâд

У оку намах блесну рујна пена
У Млаву то утону месец млад
И обузе ме страва — на рамена
Сивога дана леже горопад

Од како седим, од како старим,
Ја се не дивим сваком воћу,
више речи и више ствари,
које не желим, нег које хоћу.

А ти ме враћаш на старе стазе,
ја због тебе земљом ходам,
и пуштам да ме дани газе,
и прљава ме носи вода.

И пуштам да ми видаш ране,
свака је тешка и дубока,
а истина ме увек гане,
ослепео бих без твога ока.

Од како седим од како сивим,
не стижем да се молим и кајем,
у твојој руци моја живи,
у твоме срцу моје траје.

Ти гледаш моје бродоломе,
потонуо бих без твоје душе,
и не дам да ме у теби ломе,
и не дам да ме у теби руше.

Одробовао сам све слободе,
и био жртва мржње сваке,
и не дам да ме из тебе воде,
у бродоломце и лудаке.

А када почну кошмарне зиме,
ако се споји децембар с мајем,
шапни у себи моје име,
и ја ћу знати да још трајем.

Од како седим од како сивим,
не стижем да се молим и кајем,
у твојој руци моја живи,
у твоме срцу моје траје.

Ко зна шта пламиња у тој тами.
Он још није човек а већ рука к челу;
са неким чудним знацима по телу
није ни дошо, већ би да се сами.

Над њим, ко да бају, стоје жене.
Јер само оне знају шта то искри,
да ли духовни или пламен мирски.
Стоје и ћуте, мудре, скамењене.

Није ни човек а већ рука горе,
тамо где лебди знак крста ил мача.
И злослут, још пре дечијега плача,
појавио се траг дубоке боре.

Тужна мати крај колевке клече.
И жене црне сад приносе редом
знамење рата и над људским чедом
живот пре смрти поче да лелече.