31 мај 2018

Пол Елијар | ЗБОГ ЉУБАВИ



Размрсио сам собу где спавам, где снивам
Размрсио сам поље и град где живот проводим, 
Где светло се скупља у мојим одсутним очима,
Где сунце излази, где снивајући бдим.

Свет мале среће, без површине и без дна,
Са одмах заборављеним чарима,
Рођење и смрт замрси њихове додире
У неба и земље помешаним наборима.

Ништа не оделих, већ удвостручих срце своје.
Да би се волело, све створих: нестварно и што је јава;
Дадох јој њен разум, њен облик, њену топлину
И бесмртну улогу – њој која ме обасјава.


Нема коментара:

Постави коментар

Све што напишете је слика вашег образа!