слушате уздах што беше срцу храна
у првој тлапњи младеначких дана,
кад делом други човек бејах свима,
различит стил што плаче и мисао има
због пустих нада и због пустих рана,
надам се да ће схватити ком је знана
искуством Љубав: опрост молим њима.
Но свако је дуго, сада добро видим,
о мени брбљо и тихо и гласно,
па сам се себе често срамим јако;
плод је мојих тлапња да се стидим,
и да се кајем, и да спознам јасно:
кратак је сан на свету хтење свако
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!