Моје је небо, моје зоре плаве,
Мој пурпур ружа и глас из гнијезда,
Мој шум ријеке кад се часи јаве
С повратком тихим вечерњих звијезда...

У мени гори једна света ватра,
И моје срце све грли и љуби...
Снагу ми душе никада не сатра
Замахом кобним живота бич груби.

Горд сам и сретан што се вазда могу
Уздићи вјечној љепоти и Богу,
И божјег срца бити један део.

Ја ћутим ватру свету и ријетку —
Моја је душа у своме зачетку
Обукла на се сунца златни вео...

1911.