среда, 16. мај 2018.

Владислав Петковић Дис | ВИЂЕЊЕ



Ноћас када сам ја спавати хтео,
Жељан да тело уморно одмарам,
Дух старе среће обузе ме цео,
И ја сам пошô срце да отварам.

Из снова прошлих, пријатних кô дýге
Нисам видео овај живот груби,
Већ моје небо, мој завичај туге
И тебе с венцем што ти косу љуби.

И тебе с венцем. А туга се сплела
У тајну жељу, пуну нежне таме,
Која ти скрива лице све до чела,
Под којом мислиш, непомична, на ме.

Појава твоја причаше ми како
Патиш, заједно с погледом ти холим:
Ја сам те гледô и занесен тако
Шаптао да те кô смрт своју волим.

Ноћ је спавала покривена миром,
Мрак се ширио кô море дубоко,
А ја сам будан, с тобом и са лиром,
Дочекô зору, не склопивши око.

Данас сам шетô улицама тужан,
Сваки ми корак беше права беда:
Знам да изгледах тада врло ружан,
И тебе спазих, ти си била бледа.

1 коментар:



Можда вас и ово занима

Пратиоци сајта