Магла ће ти лик, а уздах бити име.
Лептир у чаури што свест свилену скрива
У срцу тренутка, док мисао остаје жива
А тело се губи, без влаге и тежине:

Олујно твоје срце у стакленој башти
Куцаће раскош времена, старост песме.
Са прозора тесних видеће се често
Твој корак горе-доле, који не мери ништа.

Бићеш у посебном свету као у машти
Кад око види што се видети не сме:
За лажне речи тражићеш вечито место,
За племените речи које не значе ништа.

Бићеш сенка која говори чита и пљује
Такмац природе мајке, могућност и закон.
А песма ће тек у смрти да се чује
И јавиће ти се још неписаним знаком.