16 мај 2018

Десанка Максимовић | СЕЉАКОВА СМРТ



Мирише сва кућа на јабуке бране,
У подруму почиње да превире шира,
Слади мирис шљива на све села стране.
Први жут лист пада у зеленило вира.

Свештеник молитву чита,
Али много се јасније чује
Како у кошницама пчеле зује,
Како у лебарници тапшу сита.

Много се јасније чује
Како тужно мучу два вола,
Како неко оправља и кује
Стара за спровод кола.

Из храста под којим је спавао
Садељан му је ковчег прости,
И они што су му на свадби играли
И сад су опет његови гости.

Сунце већ почиње да пада
Треба у земљу лећи пре мрака,
И покојник се на пут крете,
Оста му за леђима житнице зграда,
Оста путања до тора
Никла из његових корака.

Прође крај рала и мотика,
И не дигоше му се руке да их се маше,
Прође без осмеха крај отаве и паше,
Забрана, њива и стране шљивика.

Прође без поздрава преко злата
Што лагано је сипило с грања,
Преко крупних лисних дуката,
Преко земље меке што за стопе приања.

Као кад се враћају из воденице
Иду волови ногу пред ногу.
Прича спровод уз тиху сету
О цени шљива и пшеница,
И богу,
Великом небеском кмету.

Нема коментара:

Постави коментар

Све што напишете је слика вашег образа!