Већ очајан и лишен моћи,
Ја нисам очекиво спас.
Тада у чемерној самоћи,
Твој њежни зачуо сам глас.
И он је био као зов
На нови пут, на живот нов.
И ти ми руку своју пружи,
И љубав нас у једно здружи.

Како је дуга била ноћ
У којој, драга, тебе снивах!
Већ мислио сам: нећеш доћ.
И рекох: она ти је жива
У твојој жељи, твоме сну,
Али одиста је нема ту.
Земаљским стазама не крочи
Та, чије дивне чекаш очи.

А гледај: небо сија плавље
Откада угледах твој лик.
Љепота, снага, свјетло, здравље
Угушише у срцу крик.
Очима твојим обасјани
Протичу сада моји дани.
Раскошан, рујан, ведар, жут,
Отвара јесен за нас пут

Пођимо загрљени, драга,
О овај зачарани свијет;
У љубави је чудна снага,
Што корак претвара у лет.
Од пољубаца, загрљаја
Све око нас је пуно сјаја.
Дубока срећа свуда зри,
Јер собом носимо је ми.