25 мај 2018

Ненад Живковић | РЕДА МОРА БИТИ



Ако те не буде било, има да те нема, то да знаш! Нико не умире тек онако, што му се умире. Свак умире да би му неко дош‘о. И ја сам за живота био другима, па је ред да и мени дођу други. Кад би’ знао да ми нико неће доћи: не бих умро, макар живео хиљаду година. Сад живим за инат онима што ми вичу:
“Дабогда умро! Дабогда црк’о!”
А после ћу да умрем за инат онима што ми вичу:
“Нек’ живи! Заслужио је да се мучи!”
Биће по моме, па како год буде! Живео ја, или не живео… Све ћу да урадим због других! А не дођу ли ми – кукала им мајка! Сву ноћ ћу им у сан долазити! Неће ми се, мајци, ваздуха надисати! Крви ћу им се напити, где ме нигде нема! Шта сам се ја отрошио идући другима. И сад да негде сатрунем, и да ми нико не дође… Не иде то! Има да ми дође и кога знам, и кога не знам! Пола од оних којима сам ја био - не знам! Али не могу да кажу да им нисам био! Пола од оних које знам, а којима сам био, очи би ми ископали да им нисам био! Ја знам за ред! Иди свакоме, надај се свакоме, не бој се никога.
Умрети се мора. Па кад већ мора – реда мора бити! А, вала, ја ћу више са’ранити њих, но они мене! ‘Оћу, свега ми! И то је ваљда неки ред! 

Нема коментара:

Постави коментар

Све што напишете је слика вашег образа!