Отвара слатку латицу сећања.
Од белог јоргована боли ме вид,
Од плавог — рука скоро сања
Да су јој прсти постали цвет
Па тужно и весело миришу
Крај руже која је скупила свет
И крв и тајну и усне које сишу
Са друге усне смех и смрт.
О најлепше се липа смеје —
У самом ваздуху као густ врт.
Под очима трава мирно веје.
Жута се лала у њој злати
И клати и тако теку сати.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!