(1956)

Миле и љупке очи твоје
као сафири сјају
О, трипут је срећан онај ког
с љубављу погледају.

Твоје је срце дијамант
што племенито се зари.
О, трипут срећан онај ком
с љубављу оно се жари.

Усне ти, најлепше на свету,
рубина имају боју.
О, трипут је срећан онај ком
признају љубав своју.

О, кад бих знао срећника тог,
о, да га сретнем где
сама у шуми, за трен бих га ја
лишио среће те.

Праштај ми, драгано, со и хлеб нежности,
сенка робовања пала ми на раме.
Ако се не вратим, девојко, опрости
крви што ће тећи да не буде таме.

Буном букте поља и диме се луке.
Град је црн од бола што све више боли.
Цела моја земља бежи у хајдуке
и гине да љуби, јуриша да воли.

С њом ја лоптим врео, под крвљу ишчезо
и пред задњом сенком кршим кости гневне
ланцу, што нам земљи руке наше везо,
светле руке рада, прсте тако древне.

Да не драгам више? Да те не милујем
љубављу што ври слободи на кратере?
Праштај! На растанку њу ти посвећујем -
звезде и мог тела крваве ивере.

Хуље ми неке поручише пиће
да виде како
у песнику
свиће

И таман кад поче сунце да се рађа
изби нека гужва
нека туча
свађа

Око мога сјаја сташе да се гложе
потегоше чаше
револвере
ноже

Ту беху и неке Залутале жене
сташе да вриште
лају
ко хијене

За њима трагом горки неспавачи
ко да су сву ноћ
спали
на ломачи

Тада и у мени већ поче да свиће
заставе развих
и постадох
пиће

Један од оних што се први напи
нагну ме из чаше
не оста
ни капи.

Победа ће прећи све путеве наше,
И огледнути се у дну свију река;
Умирућим дати кап из своје чаше,
А новорођеним кап отровног млека. 

Ова иста поља што крв једних зали,
Уродиће другим причешћем и хлебом;
И траг ових истих што су данас пали,
Видеће се сутра како светле небом.

Јер доцније крупни огњеви да плану,
Треба искра оних што умру у сјају;
Само зоре које из очаја свану,
Прокажу гроб претка и пут нараштају. 

Јер је отаџбина само оно куда
Наш зној падне где је крв очева пала;
И плод благословен рађа само груда
Где су мач захрђан деца ископала. 

Само буктињама збори се кроз тмине;
У зрцалу мача будућност се слика;
Преко палих иду пути величине;
Слава, то је страшно сунце мученика.

О, гола брда, голо камење, 

О, мрачне горе небом љубљене,
О, земљо света мојих очева, –
Витешке крви, свијетла образа,
Зашто си тако тужна, жалосна?
Зашто ти чело облак покрива
И тешки терет груди салама,
Кад увијек бјеше чила, весела? –
И онда, кад те бичем шибаху
Тирани бијесни дивље Азије,
Подижућ горди поглед Европи,
Ти бјеше сјајна, дивна, заносна,
Кô благо чело вјечног Генија
Када на крсту бјеше прикован,
Сажаљевајући ријечи клевете
На осрамоћену свету истину!...

О земљо моја!
Гдје су ти оне црте божанске
На челу твоме што но сијаху,
На коме бјеху ријечи писане
“Борба”, “Слобода”!? Гдје су?
И гдје су гусле, што су звуцима,
Из мрачна гроба, тебе дизале,

Синове твоје гријућ огњима –
Божанском силом – свете љубави,
За спас и борбу? О, гдје су, гдје су?...
Или си, можда, духом клонула
Под тешким јармом дугог сужанства? –
Ал' не?...
Необориво је крило генија,
Што кроз ноћ, водећ народ болова,
Мукâ и патње, тражи путање
У неразбијеној тмини борења!
Несавладљива је света замисô
Великог Вожда, с чијим ријечима
Једини израз грмну народа!...

..............................................................................
Па ипак ти си јадна, жалосна
О мајко моја!... Твоје планине Туже и плачу...
На изворима Кукају виле, очајно, болно...
И моје сузе падају, ево,
На срушен олтар твога уздања,
Јер боли сина, боли у срцу,
Кад мајку своју види жалосну...

Она! Да мало те отпратим (и питам се: чему?)
Дрворед оснијежен. Угледамо давни цвијет багрема.
На бесмислу језика држимо исту тему.
Газимо асфалтом-облаком – ни њега ко да нема.

Сврдламо у себи камен, све тврђи: кривњом чијом?
Пребацујемо га ћутке са груди на груди.
Измислимо судбину и назовемо је змијом.
За разлаз су нам криви и ови у шетњи људи.

Не иде нам се кући, спорији смо од пужа,
Да би нам улица растанка била што даља, што дужа.
Пред излог станемо. Мртвом, заблијешти нам свилом.

Уходом ока провјеримо снијег пудера и сједина.
Најзад смо ево једно, једини и једина!
Кренемо. Нема нас, и ко да нас није ни било.

Од јутрос пушим без престанка
ако престанем руже ће ме пригрлити
трњем и опалим латицама угушиће ме
цвату искривљене – све исте ружичасте боје
гледају; чекају да виде неког; не пролази нико;
иза дима моје луле пратим их
на уморној постељи без мириса,
у другом животу нека жена ми је говорила, можеш да
дирнеш ову руку
и твоја је ова ружа твоја можеш да је узмеш
сад или послије, кад зажелиш.

Силазим пушећи једнако, степениште
руже силазе са мном узбуђене
а имају у свом држању нешто од гласа
у коријену крика ондје где почне
човјек да виче: „мајко “ или „упомоћ“
или ситне бијеле гласове љубави.

То је мали врт пун ружина грмља
неколико квадратних метара који се спуштају са мном
док силазим низ степениште, без неба;
а њена тетка је говорила: „Антигона, заборавила си данас
своју гимнастику
ја у твојим годинама нисам носила стезник, није се то
радило у моје доба.“

Тетка јој бијаше јадно тијело изрезбарених жила
с мноштво бора око ушију, с носом спремним на смрт
али ријечи њене увијек бијаху пуне разборитости.
Видјех је једног дана, додирује груди Антигонине
као мало дијете кад краде јабуку.

Можда случајно сретнем ту старицу док овако силазим?
Рече ми при одласку: „Ко зна кад ћемо се поново наћи?“
а затим прочитах о смрти њеној у старим новинама,
о вјенчању Антигонином о вјенчању кћери Антигонине
и нигдје краја степеништу ни мом пушењу
које ми нуди окус уклета брода
са сиреном разапетом, док још бијаше лијепа, на крми.

Корча, љето ’37.

Превод с грчког Зоран Мутић

Звезде изнад тамне шуме,
Лишће бреза белих;
Ја увек сетићу се
Речи тих –
Шта год да се с нама деси,
Опет заједно бићемо ми,
Срцем миловани, пријатељи одани
У нашој љубави.

Густе крошње багремова,
Ћутљиве сенке булевара,
Тад растанка исписасмо слова
У дану као утвара;
Ишли смо стрмим путевима
Кроз крв и дим слузави,
Срцем миловани, пријатељи одани
У нашој љубави.

Далеко смо, ал' живим у вери,
Сред мрака у ноћи
Ослушнућу шкрипу двери
И ти ћеш доћи,
Чујем твој глас убави:
Опет смо спојени –
Срцем миловани, пријатељи одани
У нашој љубави.

• С руског препевао Анђелко Заблаћански

Далеки су дани кад си живио, и митом

Је ли ово наш свет или није

Крагуј нам пламени с лица пада
Вепар дивни срце напушта
Ноктима се хватамо за последњи дах

За шта да се ухватимо

Ни облак да нам пружи руку
Ни камен да подметне раме
Ни време у помоћ да притекне
Ко још смрти зубе броји

Нико црна преостала крви

Уједи страву за срце
Уједи и облак и камен и време
И отвори црну ружу у ваздуху

Је ли ово наш свет или није

У простору
сам одсуство
простора.
Увек
је тако.
Где год да сам
увек сам оно што недостаје.

Кад ходам
раздвајам ваздух
и увек се
ваздух помера
да попуни празнину
које је тело оставило.

Сви имамо разлоге
кретања.
Ја се крећем
да бих поправио ствари.

•С енглеског превела Данијела Марковић

Поклањала си, ал си крала,
и невјерна си била ти,
не, сувише ми ниси дала:
О младости...
О младости...
О младости моја...

То шкрто сунце што је пало,
та љубав јадна, кратки сни,
за успомене то је мало:
О младости, младости...

Дај стани на час, и дај ми снаге
да опростим се бар од ње,
и да ми друштво пјесму сврши
и да се чаша испије.

Још препун наде, што да радим,
на пола пута тек смо ми,
а јутрос већ су други млади:
О младости...
О младости...
О младости моја...

Па збогом, буди боља с другима
и дај му више њежности
јер то је ништа што ја губим:
О младости, младости...

Шта не бих дао за сећање
на прашњав путељак са ниским оградама
и високог коњаника што зору испуњава
(похабан дугачки пончо)
једнога дана међу данима равнице,
једнога дана без датума.

Шта не бих дао за сећање
на мајку која посматра јутро
на естансији Свете Ирене
а не зна да ће се звати Борхес.

Шта не бих дао за сећање
да сам се борио код Сепеде
и видео Естанислаа Дел Кампа
како поздравља први куршум
с радошћу храбра човека.

Шта не бих дао за сећање
на капију скривеног летњиковца
коју је мој отац затварао
пре но што би се изгубио у сну
и коју је затворио последњи пут
четрнаестог фебруара 38.

Шта не бих дао за сећање
на Хенгистове чунове
како крећу са пешчаних обала Данске
да освоје острво
које још Енглеска не беше.

Шта не бих дао за сећање
(имао сам га и изгубио)
на једно златасто Тарнерово платно
широко као музика.

Шта не бих дао за сећање
да сам чуо Сократа
кад је пред вече кукуте
с ведрином испитивао проблем
бесмртности,
наизменично наводећи мотиве и разлоге
док се плава смрт пењала
из већ студених ногу.

Шта не бих дао за сећање
да си ми рекла да ме волиш
и да нисам спавао до зоре,
бестидан и срећан.

•Превео са шпанског Радивоје Константиновић

Једино ће мој живот доиста умрети
За мене, једном.
Једино трава зна укус земље.
Једино крв моја чезне, доиста,
За мојим срцем, док га напушта.
Ваздух је висок, ти си висока,
Висока је туга моја.
Туга моја чује још нерођене псе
Који лају на људе
Још нерођене.
Долази време да умиру коњи.
Долази време да остаре машине.
Долази време кад пада хладна киша
И све жене имају твоју главу
И носе твоје хаљине.
Долази и једна велика, бела птица,
Да снесе месец на небо.

Љубећи се од постања
Кроз маглу свијета двоје блуди,
Са чудном чежњом, да се нађу
У метежу страних људи.

Размишљају о себи често
И преварит ће се кадикад,
Да су једно друго нашли,
А неће се наћи никад.

Па ипак, он ће једном доћ
У собу онога хотела,
У ком је она цијелу ноћ
Уз уздисаје мора бдјела.

Пред зору, кад у кревет легне,
На ону мислецћ коју тражи,
Ни слутит неће, да му јорган
Покриваше већ њене дражи.

И можда ће у ресторану
Из оне часе он да пије,
На којој бјеху њена уста
Неколико дана прије.

Не спава нико на небу. Нико, нико.
Не спава нико.
Створови месеца њуше и круже око колиба.
Доћи ће игуани живи да гризу људе што не сањају
и онај што бежи срца разбијена срешће на угловима
невероватног крокодила мирнога под незним протестом звезда.

Не спава нико на свету. Нико, нико.
Не спава нико.
Има један мртви на удаљеном гробљу
што три године тугује
због сувог пејсажа у колену;
и дете које су покопали јутрос толико да је плакало
да је требало позвати псе да га замукну.

Није живот сан. Бдијте! Бдијте! Бдијте!
Ми падамо по степеницама да би јели влажну земљу
или се пењемо рубом снега с кором мртвих далија.
Али нема сна ни заборава:
месо живо. Пољупци вежу уста
у сипражје нових вена
и онај што трпи, трпеће без престанка
и ко се смрти боји носиће је на плећима.

Једнога дана
живеће коњи по крчмама
а побеснели ће мрави напасти жута небеса
скривена у очима крава.

Другога дана видећемо васкруснуће осушених лептира
и шетајући крајем обала сивих и ћутљивих чамаца
видећемо како блиста нас прстен
и како теку руже нашег језика.

Бдијте! Бдијте! Бдијте!
Оне који још чувају трагове ноктију и пљуска,
оног дечака што плаче јер не зна изум моста
и оног мртваца што има још само главу и ципеле,
до зида треба однети где игуани и змије чекају,
где чека медвеђе зубало,
где чека балсамована рука детета
и девина кожа што се опире силовитом језуром плавила.

Не спава нико на небу. Нико, нико.
Не спава нико.
Али ако неко затвори очи,
бичујте га, синови моји, бичујте!
Нека буде призор отворених очију
и горких рана упаљених.

Не спава нико на небу. Нико, нико.
Већ сам рекао.
Не спава нико.
Али ако неко има ноћу сувише маховине на слепоочницама
отворите капке да види под месецом
лажне карте, отров и мртвачку главу театра.

У полумрачном храму
Безбројне сузе свеће,
Оплакујући драму.
И ките сабрано цвеће
Нечујно мре и вене.
Болно јецају жене.

Скрушеност срце плави,
И дух ми ослобођен
Земаљских тежња слави
Пораз; мистиком вођен,
Диже се, космички атом,
Великом, непознато.

Али ми, у недоглед,
Очи лепоте жедне,
Зарониле су поглед
У мрке власи једне,
Свионе, таласаве,
Заводне, мирисаве,

С ненадном жељом пуком,
Да власи мрких свилом
Дрхтавом пређем руком,
Ил', као лептир крилом,
‒ Неодољиве тако –
Усном их такнем лако.

Стојте, галије царске! Спутајте моћне крме,
Газите тихим ходом!
Опело неко шапћем у подне пуно срме
Истопљене над водом.

Ту где на дну шкољке, како рече песник,
Сан уморан хвата, лежи брат до брата,
Леже златне сенке, знакови удесни
једног давног, никад допеваног рата.

Зар не осећате како море мили
Овде где се Сизиф са Сизифом грли?
Док у подневној сумаглици чили
Трајект што без журбе према копну хрли.

Ту где беспослени турист снима барке,
Са сламним шеширом спуштеним на чело,
Храм назирем, стваран испод летње варке
Мора што трепери док шапћем опело,

Шапћем га у себи, да не будем смешан
У оку водича што рутински брбља
О Наусикаји, сасвим неумешан
У моје опело и худ удес Србља.

Стојте, галије царске! И ви глисери бучни
Возите с пола гаса.
Мисао једну горку хоћу да разобручим,
Макар у пола гласа.

Сахрањени ту су некадашњи венци
И пролазна радост целог једног рода...
Само да унуци у њиховој сенци
Крваре због истог, недохватног плода.

Зато ту се Сизиф са Танталом грли
Испод воде, мени свете, којом плута
Пена од трајекта који копну хрли,
Наранчина кора, мрла од мазута...

И проћи ће многа столећа, ко пена,
Како рече песник у самртном зноју,
У врућици рујној; ал велика смена,
Коју сањао је, још гине у строју.

Стојте, галије царске! Слабо вас нешто видим
У омаглици дана.
Пред невидљивим храмом отвара се и бриди
Незацељена рана.

Хоћу да кроз звуке шкљоцања камера,
Одломке безвезних разговора летњих,
Провучем тај шапат; моја је намера
Да пошаљем сигнал кроз статику сметњи

И кажем: ипак мирно почивајте;
Није ово подне оно што нас спаја,
Него једна повест која дуго траје,
А вас усијава до црнога сјаја,

Па подневно ово сунце црно бива
Унутрашњем оку путника певача;
Док ми поглед клизи по плочи залива
Са још свежом браздом промаклог тегљача.

Стојте, галије царске! Нек мртвима се пошта
Макар несвесно ода.
Не смем да иштем више. А историја кошта:
Крв ипак није вода.

Крф 1985 — Београд 1989.
(9. VII 1989)

У извору твојих очију
живе врше рибара полуделог мора.
У извору твојих очију
море држи своју реч.

Ја онде бацам
срце које је боравило код људи,
одећу коју сам носио и сјај свечане заклетве:

Најтамније на дну тамног, ја сам огољенији.
Ја нисам, но само једном отпадник, поуздан.
Ја сам ти, кад сам ја.

У извору твојих очију
ја одељујем сан од отимачине.

Једна врша у своје петље уловила је једну вршу:
ми се раздвајамо спетљани.

У извору твојих очију
један обешени дави свој конопац.

Једне ноћи изневерио ме је сан.
Отворио сам прозор, па чеко дан.

На дворишту у полумраку
Будио се живот: у буџаку
Спремала се мачка, да скочи
На буре; пето је трљо очи
Онда се с лествица сишо
И зевајући ђубрету је сишо
Да кукуриче.
Ко да их се то не тиче,
Спавали су даље на дрвећу
Пилићи. Около, по трави и цвећу
Блистала је роса.
Одједаред зачујем корак, и гле боса
Девојка на бунар дође по воду;
Шта ћу; употребих згоду,
Скочих кроз прозор, пак јој –
И тако ту, Боже мој,
Небирајући теме
Прекратисмо време.

Сјећање ме лаком тугом ови:
... вече слази и мирише липа.
Кроз сумрак се чује колска шкрипа,
— с пута иду кари Шабанови.

Ми у сусрет отрчимо к њима,
а кари нас врате срећне кући
и сивом нас џадом труцкајући
о пређеним шапћу друмовима...

... Мили дани, моји сни нестали,
као да сте сви у јутро неко
на каре се крадом укрцали
и отишли од мене далеко.

Залуд ухо сад звукове лови,
залуд око даљинама пипа:
давно више не чује се шкрипа,
нити иду кари Шабанови.

                                         М. П.

Не осврћи се. Велика се тајна
иза тебе одиграва. Птице гњију
високо над твојом главом док бескрајна
патња зри у погледу и отровне кише лију.

Звездама рањен у сну луташ. Сјајна
она иде твојим трагом, ал од свију
једини је не смеш видети. О сјај
на тебе њен док пада нек је и сакрију

Ти ћеш наћи улаз два мутна пса где стоје.
Спавај, злу је време. Заувек си проклет.
Зло је у срцу. Мртви ако постоје

прогласиће те живим. Ето то је
тај иза чијих леђа наста свет
ко вечита завера и тужан заокрет.

Драго моје с усном од рубина,
Покрај мене вргло пехар вина,
Да ме куша куд ће рука прије;
Да упозна за чим срце бије.

Хеј, једна рука вије с' око врата,
Друга хвата за пехар од злата,

Винце пијем, грлим драго своје,
Срце моје, бије за обоје!

1858.

За племе моје питаш? Нисмо знатни;
ма да је цео мој род ратовао
и многи од њих на бојишту пао,
не спомињу нас извештаји ратни.

Не бележе нас ни спискови платни...
Столећима је мој род крш оро
и поповао или кметовао...
Као што видиш, ништа нисмо знатни,

ал' када пођеш на оне бачије,
запитај успут дете макар чије
Ковачевића да ти каже куће,

и кад се попнеш отри чело знојно
па ступи у мој стари дом спокојно:
изнеће сира и погаче вруће...

Памћење је зла не мало
Сакрило од вас и мене.
Сав живот је лаг-лагало,
Проиграло поверење.

Можда, град и парк ниједан
Не постоји – нема спора –
Живи само снага леда
И сланога мора.

Свет је, можда – пут звездани
Преко снега тога.
Свет је, можда – само тајга
Ка схватању Бога.

Превео с руског Миодраг Сибиновић

Тако ми прија што нема ничега.
Што се догађа зрачно ништа.
Што са тјемена свакога бријега
слика је иста.

Зуј колобара баш ми одговара,
јер се видно шири у нечуј.
До глухости слух ме наговара
на поход ријечју.

Тако је добро кад нешто спласне
и сване лице ништоће јасне.
Поћудно је кад беспут и цеста
замрсе мјеста.

Дјелатно је кад мисао стане,
кад се стољећа смакну у дане.
Са становишта сваког листа
јесен је иста.

Цело после подне на мом прагу седи
Досада, и гледа налакћена мене.
Очи су јој мутне, челичне, студене,
А усне замрзле и образи бледи.

Не чује се никад да помути дахом
Ни тренут тишине за то цело доба.
Дан умире мирно: а моја је соба
Испуњена чудним слутњама и страхом.

И немо и споро ослушкује тада
Неку тамну јесен у души, где тако
Дан гасне без туге, без свести, полако…
И чујем, у мени лист за листом пада.

Збирка: Песме сунца

Тамне су моје ријечи, све тамније,
гладне су моје очи, све гладније,
од шибља ноћи станка немам;
ружне су моје псовке, све ружније,
тужне су моје лађе, све тужније,
куд се то спремам?

На некој грани трава расте,
на некој ливади грање пласте
(зле воде гмижу наопако);
над хумовима дивљач лове,
по хумовима звијезде плове
— зашто је тако?

Горко ми небо кроз косу рије,
простором мојим лишће гњије,
јаблана немам.
Тамне су моје ријечи, све тамније,
тужне су моје лађе, све тужније,
куд се то спремам?

Замишљам најдужу зиму онога доба;
Месец, јасан читавог дана,
замрзнуте гваље од перја под дрвећем;
и не мирише да ојужи.
Па ловци што вире из пећине, чађави:
сметови заклањају видик,
над отвором висе снопови леденица.
Шта ако је и главној ватри
догорело – да им још греје само претке?
Нешто би се, ни крик ни цвилеж,
у добар час коме ту отело из грла,
нешто буновно, налик јаву
птице изгубљене у крошњи спарне ноћи.
Затим би кренули остали,
уста за устима, уз плач ситније деце;
ствар је могла тећи баш тако,
све док се не нађу у дослуху с прецима:
крајње једноставно, не налазећи речи,
не држећи до прозодије,
не водећи бригу да ускладе гласове,
не сметајући једно другом.
И сви би замукли, замишљам, да ослушну
капање воде са сводова.

Пластови новога сена
Као чопор зелених паса
Седе на утрини

Бити југ у цичи
Бити лед у јари
И бити истинит

И волећи падам злој судбини у раље
Ал' волим и даље
Ал' волим и даље

Црна ружа у црним грудима
Црна крв ми црно у костима
Црн без људи црњи са људима

Оне велике очи умне одлазе
И она јака рука од нежности
Не смем из сна

Има једно дрво што са нама расте,
има једна песма од нашег рођења,
има грана неба у пазуху ласте,
има једна нада до задњег вољења.

Има пустопоља срца по коме су
голуби гривњаши смртно гнездо свили,
па нам иду дани у мртвачком плесу
и нестају ко да никад нису били.

Има једно дрво што расте са нама,
има песма што нас од рођења храни,
коју смо упили с млеком и сузама,
има један сандук за наш пут незнани...

Има туга што нас од рођења прати,
па су дани наши већ преболно крти,
има песма што се праисконски сјати,
остане у нама све до наше смрти.

Има једно дрво што са нама расте,
има једна песма од нашег рођења,
има грана неба у пазуху ласте,
има једна нада до задњег вољења.

Једнога летњег јутра постах млад;
тад први пут сам осетио било
живота сопственог – и како љубав
у све је дубљи усхит тонула,
тако се и ја све то више будих,
и сваког трена жудња је све јача
прожимала ме за спајањем што би
присније било, било потпуно.
Страст је мог бића сила зачетна.
Средиште ја сам, свети кладенац
из ког се свака чежња бурно точи,
куда се свака чежња, стоструко
испреламана, опет тихо враћа.
Не познајете мене ви, а ипак
Гледасте ме како постајем. –
Не бесте ли сведоци кад ја себе,
још месечарски, први пут сам срео
вечери оне веселе? Зар вас
не таче слатка језа усхићења?
У медне чашке сав потонуо
ја лежах; мирис точио се с мене,
а цвет тихо њихао у златном
јутарњем зраку; подвир унутарњи
бејах, и бејах благо рвање,
све је кроз мене, преко мене текло
и увис ме је носило полако.
У ожиљак тад прва трун је пала –
пољубац кад су устали од стола.
У сопствене сам вале секнуо –
то беше муња – могох већ да дишем,
чашку и нежна влаканца да њишем,
и брзо, сад кад почех да се стварам,
мисли у чула земаљска претварам.
Још бејах слеп, ал’ коло звезда сину
кроз мога бића чудесну даљину,
ниједан предмет није близу био,
себе сам издалека налазио
ко призвук неки – из незнаних страна –
прастарих као и будућих дана.
Из сете, слутње и љубавне сласти
у мени свест је изникла за трен;
а највишега бола постах плен
када у мени букну огањ страсти.
Око брежуљка ведрога је свет
пространи леж’о, бујан као цвет,
реч пророчанска окрилати сада,
јер Хајнрих и Матилда нису више
засебна бића, већ се, пуни склада,
у један исти облик саставише. –
Навршив меру земног назначења
у трену блаженог преображења,
новорођен, полетех к небу ја;
заиска време од сваког створења
што позајми да натраг њему да.

Свет нови силно закорачи,
најјачи сунчев сјај замрачи,
из запуштених рушевина
које обраста маховина
необичне и чудесне
будућности траг каткад блесне;
што свакидашње беше пре,
сада је страно и чудно све.
Љубави царство се отвара,
почиње опет басна стара.
Природе исконска игра се јавља,
у свему снажна реч се обнавља,
и тако велика душа света
свуда се буди и бескрајно цвета.
Све се мора сплести, прожети,
једно у другом расти и зрети;
све се у свему представља сада
тако што се са свиме спаја,
жудно у све дубине пада
а биће му гали и запаја
хиљаду нових мисли сплет.
Свет бива сан, сан бива свет,
већ давно прошла збивања нека
тек наилазе из далека.
Машта ће слободна владарка бити,
по својој вољи уткиваће нити,
ово ће открити, оно ће скрити,
и најзад у магичну маглу све слити.
У присном складу овде се среће
смрт са животом, са сетом сласт –
никада ране излечити неће
ког спута највише љубави власт.
Превез што сада неумолно
пречи нам унутарњи вид
раскинуће се једном болно,
стропоштаће се вечни зид.
верно ће срце бити једном
сироче, пре но дође час
да каже збогом свету ледном
и да у бекству нађе спас.
Тело ће сузама да врца,
гроб ће постати земни шар,
за пепео од тужног срца
које сажеже чежње жар.

Најсрећнији дан тај – и минуте драге,
које још памти моје срце свело,
узвишена нада гордости и снаге,
све је одлетело.
Рекох ли: и снаге? Да! Tако бар мислим;
вај! Сад су све то сећања далека!
То привиди беху у данима милим –
нек пролазе, нека.
Хеј, гордости, каква веже нас још сила?
Нек се одсад друга чела гуше
под отровом који на мене си слила –
смири се, мој душе!
Најсрећнији дан тај – и минуте драге,
које предосећам – и којих се сећам,
и најдражи поглед гордости и снаге,
прошли су, осећам.
Ал’ кад би та нада гордости и снаге
вратила се с болом који душа ова
спозна још онда – не бих часе драге
доживео снова!
Јер на њено крило стално све тмурније
док је лепршало – паде
нека бит довољно јака да убије
душу што је добро знаде.

Због обала свога завичаја
напустила си туђи дом.
Горко сам плакао до краја
пред тобом у тренутку том.
Моје су хладне хтеле руке
да одлазак задрже твој,
да растанка не кратиш муке
преклињао је уздах мој.

Ал ти си усне ишчупала
из пољупца дубоког тог,
у други крај си мене звала
из предела прогонства мог.
Говорила си: "Дан постоји,
и састанка ће нашег час
у сенци маслина да споји
пољупцем новим опет нас."

Ал тамо, под високим сводом
што сја у плавом блеску свом,
где расте маслина над водом,
уснула ти си вечним сном.
Твој сетни бол и чар лепоте,
све узе урна вечног сна,
састанка пољубац нам оте,
ал још га увек чекам ја.

Ветар што вечерас смотрено свира
– наликује силном лепету лимарије –
на инструменту густог борја
и мете бакарна обзорја
куда се ројта светлости вије
попут змајева у јечећим небесима
(Облаци промичу, ведра
краљевства небесна! Високих Елдорада
капије одшкринуте!)
и море што, крљушт по крљушт,
оловно тре
и мења боју бацајући на хриди вртлоге
узвитлане пене;
да хоће ветар, што се рађа и мре,
док сумрачја стиже час,
засвирати вечерас
на теби, раздешени инструменте,
срце.

Бојим се мртвог лишћа.
Бојим се гаја пуног росе.
Одох да спавам
Ако ме не пробудиш,
Оставићу крај тебе моје хладно срце.
Шта то звони тамо далеко?
Ветар у прозорским окнима, моја љубави!
Ставио сам ти ђердане од зорних драгуља.
Зашто ме остављаш на овом путу?
Ако одеш далеко, моја ће птица плакати
И зелена лоза неће дати вино.
Шта то звони тамо далеко?
Ветар у прозорским окнима, моја љубави?
Никада нећеш знати, сфинго од снега
Колико бих те желео у свитањима
Кад пљушти киша
И кад са суве гране пада гнездо.

• За време студија у Пољској, Андрић је уочи Првог светског рата 1914. године, упознао 16. годишњу Јелену Иржиковску, девојку заносне лепоте, која му неће узвратити љубав, али ће оставити дубок траг у његовом стваралаштву

• Како се Андрић борио за своју  љубав и како је Јелена реаговала на вест да је наш писац добио Нобелову награду

НЕУГОДНО ПИТАЊЕ ИЗВЕСНУ забуну у тумачењу Андрићеве Јелене као жене из маште унела је и Јара Рибникар - тврди Драгољуб Влатковић. - На венчању Иве Андрића н Милице Бабић, Јара Рибникар је прилично дрско упитала младожењу: да ли је Милица та Јелена о којој је толико писао. Нашавши се у неугодној ситуацији, како рећи да није кад се њоме управо жени, Иво је одговорио потврдно. Међутим, нико се није замислио над чињеницом да је Иво о Јелени писао много година пре него што је Милицу срео.

КЉУЧНИ ДОКАЗ: Писмо Јелене Иржиковске нашем нобеловцу ЧЕСТИТКА ЗА „НОБЕЛА" КАДА је Иво Андрић добио Нобелову награду после 40 година ћутања јавила му се његова велика неостварена љубав Јелена. „Драги Иво! Не знам да ли се сјећате Кракова, ул. Бонеровске и фамилије Иржиковски. Ја сам Јелена Иржиковска (Пуца) сада стара удова Лутавска. Морам вам послати срдачне честитке за вашег „Нобела“. Много сам заборавила изразе, али ако ми хоћете отписати, пишите можда вам могу писати пољски. Читала еам све ваше књиге које су преведене на пољски, али драго би ми било да их читам у оригиналу. Нећу више писатн само вас срдачно поздрављам и чекам на одговор.  Ваша стара пријатељица Јелена. “ Краков, 15. 11. 1961.

Превео с немачког Слободан Глумац

Тишином чудно
све ми засветли,
крилата походи ме она.
Нерођених зора
запоју ми петли;
са дан искон-мора
потонула, чујем, брује звона.

Радуј се,
свему си спона,
покоји у теби сви живе.
И душа
тузи што склона;
и празнином што
дани засиве,
у походе то спрема ти се она.

И чудом,
у непроход ме сплету,
путање исправе се криве;
и радосница суза
ороси ме кам.

И кроз голет ме, у маху,
дах заструји априла.
у самоћи то
не остадох сам:
тајно је кроз потаје моје, знам
нога њена била.

И неспокоји
у покој сви оживе.
Са бездан са извора
потеку воде свете.
Благе од срца срцу
вести полете.

Мрежи то, и пауку,
злослутно што је плете,
приснива се свила.
Души то,
светли за лет,
тајно израстају крила.

Тишином чудно
све ми засветли,
крилата походи ме она.
неродјених зора
запоју ми петли;
са дна искон-мора
потонула, чујем, брује звона.