Дрворед оснијежен. Угледамо давни цвијет багрема.
На бесмислу језика држимо исту тему.
Газимо асфалтом-облаком – ни њега ко да нема.
Сврдламо у себи камен, све тврђи: кривњом чијом?
Пребацујемо га ћутке са груди на груди.
Измислимо судбину и назовемо је змијом.
За разлаз су нам криви и ови у шетњи људи.
Не иде нам се кући, спорији смо од пужа,
Да би нам улица растанка била што даља, што дужа.
Пред излог станемо. Мртвом, заблијешти нам свилом.
Уходом ока провјеримо снијег пудера и сједина.
Најзад смо ево једно, једини и једина!
Кренемо. Нема нас, и ко да нас није ни било.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!