среда, 19. децембар 2018.

Јаков Шантић | ОТАЏБИНИ



О, гола брда, голо камење,
О, мрачне горе небом љубљене,
О, земљо света мојих очева, –
Витешке крви, свијетла образа,
Зашто си тако тужна, жалосна?
Зашто ти чело облак покрива
И тешки терет груди салама,
Кад увијек бјеше чила, весела? –
И онда, кад те бичем шибаху
Тирани бијесни дивље Азије,
Подижућ горди поглед Европи,
Ти бјеше сјајна, дивна, заносна,
Кô благо чело вјечног Генија
Када на крсту бјеше прикован,
Сажаљевајући ријечи клевете
На осрамоћену свету истину!...

О земљо моја!
Гдје су ти оне црте божанске
На челу твоме што но сијаху,
На коме бјеху ријечи писане
“Борба”, “Слобода”!? Гдје су?
И гдје су гусле, што су звуцима,
Из мрачна гроба, тебе дизале,

Синове твоје гријућ огњима –
Божанском силом – свете љубави,
За спас и борбу? О, гдје су, гдје су?...
Или си, можда, духом клонула
Под тешким јармом дугог сужанства? –
Ал' не?...
Необориво је крило генија,
Што кроз ноћ, водећ народ болова,
Мукâ и патње, тражи путање
У неразбијеној тмини борења!
Несавладљива је света замисô
Великог Вожда, с чијим ријечима
Једини израз грмну народа!...

..............................................................................
Па ипак ти си јадна, жалосна
О мајко моја!... Твоје планине Туже и плачу...
На изворима Кукају виле, очајно, болно...
И моје сузе падају, ево,
На срушен олтар твога уздања,
Јер боли сина, боли у срцу,
Кад мајку своју види жалосну...

Нема коментара:

Постави коментар



Можда вас и ово занима

Пратиоци сајта