понедељак, 29. октобар 2018.

Весна Крмпотић | ПОХВАЛА НИЧЕМУ



Тако ми прија што нема ничега.
Што се догађа зрачно ништа.
Што са тјемена свакога бријега
слика је иста.

Зуј колобара баш ми одговара,
јер се видно шири у нечуј.
До глухости слух ме наговара
на поход ријечју.

Тако је добро кад нешто спласне
и сване лице ништоће јасне.
Поћудно је кад беспут и цеста
замрсе мјеста.

Дјелатно је кад мисао стане,
кад се стољећа смакну у дане.
Са становишта сваког листа
јесен је иста.

Нема коментара:

Постави коментар



Можда вас ово занима

Пратиоци сајта