Досада, и гледа налакћена мене.
Очи су јој мутне, челичне, студене,
А усне замрзле и образи бледи.
Не чује се никад да помути дахом
Ни тренут тишине за то цело доба.
Дан умире мирно: а моја је соба
Испуњена чудним слутњама и страхом.
И немо и споро ослушкује тада
Неку тамну јесен у души, где тако
Дан гасне без туге, без свести, полако…
И чујем, у мени лист за листом пада.
Збирка: Песме сунца
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!