23 октобар 2018

Душан Костић | ТАМНЕ СУ МОЈЕ РИЈЕЧИ



Тамне су моје ријечи, све тамније,
гладне су моје очи, све гладније,
од шибља ноћи станка немам;
ружне су моје псовке, све ружније,
тужне су моје лађе, све тужније,
куд се то спремам?

На некој грани трава расте,
на некој ливади грање пласте
(зле воде гмижу наопако);
над хумовима дивљач лове,
по хумовима звијезде плове
— зашто је тако?

Горко ми небо кроз косу рије,
простором мојим лишће гњије,
јаблана немам.
Тамне су моје ријечи, све тамније,
тужне су моје лађе, све тужније,
куд се то спремам?

Нема коментара:

Постави коментар

Све што напишете је слика вашег образа!