Због обала свога завичаја
напустила си туђи дом.
Горко сам плакао до краја
пред тобом у тренутку том.
Моје су хладне хтеле руке
да одлазак задрже твој,
да растанка не кратиш муке
преклињао је уздах мој.

Ал ти си усне ишчупала
из пољупца дубоког тог,
у други крај си мене звала
из предела прогонства мог.
Говорила си: "Дан постоји,
и састанка ће нашег час
у сенци маслина да споји
пољупцем новим опет нас."

Ал тамо, под високим сводом
што сја у плавом блеску свом,
где расте маслина над водом,
уснула ти си вечним сном.
Твој сетни бол и чар лепоте,
све узе урна вечног сна,
састанка пољубац нам оте,
ал још га увек чекам ја.