субота, 13. октобар 2018.

Едгар Алан По | НАЈСРЕЋНИЈИ ДАН ТАЈ



Најсрећнији дан тај – и минуте драге,
које још памти моје срце свело,
узвишена нада гордости и снаге,
све је одлетело.
Рекох ли: и снаге? Да! Tако бар мислим;
вај! Сад су све то сећања далека!
То привиди беху у данима милим –
нек пролазе, нека.
Хеј, гордости, каква веже нас још сила?
Нек се одсад друга чела гуше
под отровом који на мене си слила –
смири се, мој душе!
Најсрећнији дан тај – и минуте драге,
које предосећам – и којих се сећам,
и најдражи поглед гордости и снаге,
прошли су, осећам.
Ал’ кад би та нада гордости и снаге
вратила се с болом који душа ова
спозна још онда – не бих часе драге
доживео снова!
Јер на њено крило стално све тмурније
док је лепршало – паде
нека бит довољно јака да убије
душу што је добро знаде.

Нема коментара:

Постави коментар



Можда вас ово занима

Пратиоци сајта