Праштај ми, драгано, со и хлеб нежности,
сенка робовања пала ми на раме.
Ако се не вратим, девојко, опрости
крви што ће тећи да не буде таме.

Буном букте поља и диме се луке.
Град је црн од бола што све више боли.
Цела моја земља бежи у хајдуке
и гине да љуби, јуриша да воли.

С њом ја лоптим врео, под крвљу ишчезо
и пред задњом сенком кршим кости гневне
ланцу, што нам земљи руке наше везо,
светле руке рада, прсте тако древне.

Да не драгам више? Да те не милујем
љубављу што ври слободи на кратере?
Праштај! На растанку њу ти посвећујем -
звезде и мог тела крваве ивере.