среда, 21. новембар 2018.

Даница Марковић | ДАВНАШЊА ПЕСМА



У полумрачном храму
Безбројне сузе свеће,
Оплакујући драму.
И ките сабрано цвеће
Нечујно мре и вене.
Болно јецају жене.

Скрушеност срце плави,
И дух ми ослобођен
Земаљских тежња слави
Пораз; мистиком вођен,
Диже се, космички атом,
Великом, непознато.

Али ми, у недоглед,
Очи лепоте жедне,
Зарониле су поглед
У мрке власи једне,
Свионе, таласаве,
Заводне, мирисаве,

С ненадном жељом пуком,
Да власи мрких свилом
Дрхтавом пређем руком,
Ил', као лептир крилом,
‒ Неодољиве тако –
Усном их такнем лако.

Нема коментара:

Постави коментар



Можда вас и ово занима

Пратиоци сајта