За који дан пашће снег. Сећање ми дође
На прошлу годину. Сећам се сете што траје
Уз ватру. Да ме је неко питао: шта је?
Рекао бих: пусти, баш ништа, то ће да прође.
Лане сам био у својој соби, дубоко замишљен,
Док напољу снег, тежак и мокар, пада.
Низашто размишљах. Како онда, тако и сада
Пушим дрвену лулу са ћилибарским камишем.
Увек је пријатан мирис мог старог храстовог ормана.
Но ја сам био глуп јер све те ствари
Не могу да се мењају, и јер је лажно, у ствари,
Кад хоћеш да одагнаш ствар која је знана.
Па зашто онда мислимо и говоримо? Чудно баш је;
Наше сузе и наши пољупци – све је то немо,
А ми их ето ипак без речи разумемо,
И блажи од речи је корак кад знамо: то пријатељ наш је.
Дали смо имена звездама, и не мислећи
Да њима не треба име, а бројеви што казују
Лет лепих комета и пролаз њихов доказују
Неће их присилити проћи и небом прећи.
И ето сада, где је лањска сета, ко да схвати је?
Једва да је се сећам. И рекао бих:
Пусти, баш ништа – да неко у мојој соби
Постави ми питање: шта ти је?
•Превео Иван В. Лалић
