КАКО ЈЕ НАСТАЛА ПЕСМА "ОСТАНИ ЂУБРЕ ДО КРАЈА"

Бора Ђорђевић – "Шта је песник хтео да каже"

Много пута сам се заљубљивао а ретко кад волео. Б. сам срео баш у Сплиту у време оне несрећне авантуре зване Балашевић, када сам био више пијан него трезан. Интересантно, Балашевић и ја смо били гости редакције Базар и тамо сам певао „Лутку са насловне стране”. У Сплиту ми је Б. пришла и као нешто ме изгрдила јер сам се свирајући махинално окренуо ка зиду на коме су биле урамљене насловне стране Базара, На једној је била и она, па се тако у Сплиту „љутила” зашто сам баш њој певао ту песму. Био сам у пијаној фази и нисам се претерано секирао због ње. Само сам констатовао да је витка, згодна, висока, једном речју добра риба. А кад сам много пијан склон сам да правим глупости. Правим их ја и трезан, али мање.

Својеврсну хронологију мојих пијаних будалаштина водио је Бајага па ми их је касније препричавао. Нпр.:

Делим ја аутограме пијан и прилази ми једна госпођа са израженим брковима. Мртав ладан потпишем се и онако блентав питам:

– Брко, јебеш ли шта?

Други ексцес био је још гори. Једна згодна хрватска певачица била је предмет општег удварања масовне мушке популације. Пробио сам се кроз потенцијалне швалере и уљудно питао колегиницу:

– Хоћеш ли да се креснемо?

– Фуј! – згрозила се певачица.– Как си ти прост!

– Можда сам прост, али сам бар поштен – одговорио сам. – Сви ови овде би да те одвуку у кревет, али се праве фини. Ја сам те бар питао!

Зачудо, био сам одбијен.

Та ноћ у Сплиту била је урнебесна. Знам да су остале две рибе и да сам у одвајању имао оштру конкуренцију у виду Седморице младих.

Не знам шта се све дешавало, само знам да сам се ујутру пробудио поред ње. Како смо обоје били голи закључио сам да је међу нама било нечега. Сећам се као кроз маглу да је у току ноћи ушла у собу њена цимерка, вриснула и побегла да прави друштво неком срећнику из Седморице младих. Б. ми је објаснила да је њена пријатељица била шокирана јер није навикла да је затиче у сличним ситуацијама. А ја у говнима до гуше. Управо сам раскидао шестогодишњу везу због једне прелепе Сарајке у коју сам се заљубио. Три жене на мојим нејаким плећима! Не хвала, и једна је превише.

Бар сам према Б. био поштен. Рекао сам јој, истог јутра:

– Знаш, извини, али ти си ми овога тренутка трећа варијанта у животу.

Зачудо, она је то стоички прихватила и ми смо наставили да будемо заједно. Морам да признам да ме је просто уништавала стрпљењем, добротом, наивношћу и лепотом, тако да сам полако почео да се примам. Када смо се вратили у Београд наставио сам да решавам свој љубавни Гордијев чвор и да дивљам по кафанама са друштвом, мада ми је Б. стално била негде у малом мозгу. Седим тако у Скадарлији са Кокијем из групе С времени на врсме, поноћ прошла, а ја је се сетим и зовнем у кафану да дође. И она запуца са Новог Београда и дође у Скадарлију да буде са пијаним идиотом. И миц по миц схватим да је другачија од осталих и да осећа нешто према мени чим ме трпи тако одвратног.

Мрзим да дајем савете, то је крајње незахвално, а и сам се не придржавам тих неписаних правила, па зашто би и ви. Али, верујте, што сте гори према њима, оне вас више воле. Када се у вама пробуди осећање звано љубав и када се скроз отворите према особи коју волите свим срцем, онда сте најебали. То је почетак краја. Престајете да јој будете загонетни и занимљиви, онда је победила и убрзо вас напушта. Искусио сам то на својој кожи два–три пута када сам заиста волео. Није ни чудо што ме нису примили на глуму јер ја то, бар у љубави, не умем да радим, већ се предајем без резерве и увек најебем. Нажалост, свестан сам тога па сам и написао:

Е мој соме што си бољи

према својој дрољи,

све си јој мање

и мање по вољи…

(Песма: „Минут ћутања”, са албума „Вечерас вас забављају музичари који пију”)

***

Једног дана отпутовао сам у Лондон. И ту се одједном десио неки лом у мени. Схватио сам да је волим. Знао сам да више нисам свој и да је то почетак краја. Окренуо сам телефон:

– Јеби га, сад је готово. Сад те волим. И ништа неће бити као пре.

Б. ме је убеђивала у супротно.

Нешто се ту чудно дешавало. Одувек сам Лондон волео више од других градова на планети, али сад ми је напрасно постао досадан и једва сам чекао да се вратим и да је видим.

Касније ми је постало јасно да ту нису била чиста посла. Б. ми је сама испричала како се удала. Била је заљубљена у једног познатог лика који је имао млађег брата. Украла је чешаљ типу, ставила длаку своје косе и уз одређен ритуал пожелела да тог човека веже за себе. Зајеб се десио зато што је млађи брат позајмио чешаљ од старијег, очешљао се и смртно заволео Б.

Никад ми није рекла да ли је нешто слично направила и са мном, али не постоји рационално објашњење за драстичну промену која ми се догодила.

Из Лондона се вратио други Бора. Тотално луд за Б. Нађемо се, изађемо, проведемо цео дан заједно и кад кренем кући, после пет минута Б. ми недостаје. Једва чекам да сване, да би поново био са њом.

Време о коме говорим је та значајна 1977/78. Чорба је била у оснивању, значи још нисам био неко познато име. Напротив, Б. је била познатија од мене, једна од водећих манекенки.

Идила је трајала нешто мање од годину дана. Чак сам је и запросио. Лепо, отишао код њених и питао за њену руку.

– Од чега ћете живети? – питао је њен отац. Питање је било на месту. Био сам студент организације културно–уметничких делатности, имао неке приходе од музике, али све у свему није имао пас за шта да ме уједе.

– Завршићу факултет, запослићу се, биће пара – био сам самоуверен. Да сам рекао да имам рок бенд који ће једнога дана постати славан, вероватно би ме сматрали будалом.

– Моја ћерка је размажена, требаће јој два купатила у стану! – рекла је њена мајка.

– Имаће два купатила! – био сам потпуно убеђен у оно што говорим.

Скроз на мојој страни био је њен рођени брат. Договорено је да се мало сачека са венчањем. (Неколико година касније живео сам с породицом у великом стану са два купатила. Само што је крај мене била друга жена.)

Углавном, почео сам да радим кô луд са тек оформљеном Рибљом Чорбом, не бирајући места и не питајући за хонорар (чудно, и сад радим исто). Знам само да сам штедео сваки динар да бих био са Б.

Тако нам искрсне гажа за Нову годину у једном банатском селу на злу гласу. Има тако незгодних места где сматрају да је пропала забава ако не изударају музичаре или се бар, више пута, међусобно не потуку. Прихватим посао за мале паре (дочек и реприза), седнемо у крш од комбија који је возио извесни Мишко Црногорац и запутимо се ка селу иза Зрењанина, чији су житељи били углавном досељеници из Херцеговине.

Свирамо ми дочек, људи се лепо забављају. Више зато што су сви пијани, а мало и због добре свирке, одужило се то до касно после поноћи, као што је ред и обичај, кад пред крај видим срање у најави. Нека громада од човека тетура се од улазних врата ка бини на којој су несрећни музичари, урла, разбацује људе око себе, ручердама скида са плафона окачене новогодишње украсе, ужас… Кад је пришао већ довољно близу размишљао сам да га предухитрим и одвалим ципелом у главу (што је сигурно, сигурно) али сам се срећом у последњем тренутку предомислио.

Људескара се попе на бину и крену право ка мени.

– Е, сад сам га најебао! – помислио сам. Прво ме запахнуо мирис алкохола, а онда је дошао и Кинг Конг, загрлио ме и промумлао:

– Срећна Нова година!

Ноћ после свирке била је најхладнија коју памтим у животу. Падао је ситан снег, а можда и не би било тако хладно да није дувала урнебесна кошава. Комби је био шупаљ са свих страна тако да смо обукли све што смо имали, и сценску и обичну гардеробу и опет смо се смрзавали јер грејање у кршини није радило. Знам да смо прошли Зрењанин када је комби цркао. Покушавао је Мишко Црногорац да га оспособи, али без успеха. Ситуација је постајала све гора и гора. Најозбиљније, претила нам је бела смрт. Нигде свет на видику, снежна прашина витла по путу, а језиво хладно. Два млада бинска техничара које смо повели са собом почели су да плачу. Мишко је констатовао да је пукла полуосовина и да је возило дефинитивно мртво.

Морао сам нешто да предузмем. Мишко ми је дао број телефона пријатеља који ће да притекне у помоћ, а ја сам изашао на пут да стопирам у глуво доба ноћи, Имао сам више среће него памети. После извесног чекања стао ми је један постарији пар у пеглици. Како је било топло у пеглици која се вукла ка Београду. На моје велико изненађење утврдио сам да смо стали на око километар од „Јапанског цвета”. Могли смо да стигнемо пешке до мотела да смо могли да га видимо. Верујте ми да је пеглици требало два сата да се довуче до Београда. Захвалио сам се добрим људима на спасоносној вожњи, отишао у Дом омладине, послао помоћ смрзнутима. Теткице су ми скувале чај, а ја сам саставио неке коцке, које су у џез клубу служиле уместо столица, и заспао као заклан.

Сутрадан смо опет свирали у истом селу. Само што је ојужило. Кад смо завршили и кренули назад цело село се међусобно тукло у блату до колена на ледини у близини Дома културе.

Шта све жив човек не ради због љубави. А крај се ближио мучки, иза леђа. Брже него што сам могао да претпоставим, Б. је имала ревију у Сарајеву, а ја сам остао неким послом у граду. Онда су до мене допрле гласине да се смувала с млађим братом великог брата. (Сећате ли се шта сам вам писао о враџбинама и осталим вуду–муду глупостима.) Са њеним братом сам одмах отишао у Сарајево. Ушао сам у хотел „Европу”, у току је била прослава новина Вен и затекао је како седи са тим искомплексираним балавцем и његовим друштвом. Сео сам и ситуација за столом била је, благо речено, мучна. Било је ту и глупавих разговора и међусобних препуцавања. Нпр. Чорба је већ имала запажен сингл „Лутка са насловне стране”, што сам глупаво сматрао некаквим што сам глупаво сматрао некаквим својим адутом, и кад сам то поменуо мали је изјавио да прави бенд који ће бити најбољи у Југи што је климањем главе одобравао један познати сарајевски менаџер. Наравно да клинац није никад ништа направио у свету музике. Б. се држала по страни и правила луда као да се ње то ништа не тиче. Било је већ касно и друштво је почело да се разилази када сам добио завршни ударац. Питао сам Б.

– Хоћемо ли у собу, на спавање?

– Иди ти, ја ћу да останем још мало.

Лакше би ми било да ми је лупила шамар. Изашао сам из „Европе” кô посран голуб и упутио се у Башчаршију око три сата ноћу, да се докусурим. Није уопште здраво мувати се Башчаршијом у то доба. Има пуно сумњивих фаца, мафијаша, пијаница. Мени је било сасвим свеједно шта ће ми се догодити. Нашао сам отворену кафану и почео да се наливам. У ћошку су седели неки тетовирани и разбацани мрачни типови. Приђе ми ваљда главни:

– Лијеп ти качкет!

Ја носим неки качкет онако, без везе.

– Ево ти га – кажем и набијем му га на главу.

Био је збуњен. Није знао треба ли да ме бије или не.

– Шта пијеш? – питао је.

– Шта пијеш ти и ови твоји?

Ситуација је престала да буде напета и све се претворило у пијанку. Зачудо, нисам им кукумавчио нити објашњавао зашто сам очајан. Тек, само сам се доливао.

У зору сам се довукао до њене собе и онесвестио се. После су ми причали да су ме те ноћи безуспешно тражили по Сарајеву.

Преспавао сам дан, покупио се и са њеним братом сео на воз за Београд.

Све ме је стигло у возу. Њен брат, који ни сам није могао да разуме поступке своје рођене сестре, седео је у купеу, а ја сам стајао на прозору покушавајући да сакријем сузе, а плакао сам ко киша, и записивао неке стихове. Није ме болело само срце – болело ме јецело тело.

Једног тренутка њен брат ми је пришао, видео ме онаквог свог никаквог и питао ме шта то пишем. Дао сам му папир и он је прва особа која је прочитала:

Док стојим за шанком делимично пијан,

мрзећи помало и себе и друге

убијам лагано коњак, цигарете,

пријатеље добре, моје верне слуге.

Нисам од оних који цвиле,

више те немам и шта ту могу,

ја ћу се после одвући кући

само да попијем још једну с ногу.

Знам, нећу моћи још дуго да заспим,

бескрајно дуге, проклете ноћи,

како су погрешни дани без тебе,