Лепа кô сан Равијојле Виле,

чедна као звезда са истока,

бледа кô вез покрова од свиле,

сетна као мирис босиока,

с венцем туге испод три увојка

– пољем ходи Косовка Девојка.

Кондир носи и прелива мртве,

тражи млада заручника свога.

Сузом кваси по Косову жртве,

сваког жали као рођенога.

Ветар душе, сахне крви врело,

црна земља, почиње опело.

Клекну млада… плину месечина…

Са Голеша чудни сјај се осу.

Прах завеја посмртничких чина.

Бледи месец целива јој косу.

И те ноћи, на Лабу крај моста,

тужна врба света сеја поста…