Узнесите ме изнад црних свећа земље.

Изнад отровних рогова земље.

Мира има само изнад змија земље.

Земља, то су једна велика уста мрљава:

Њен разјапљени смех, њена штуцања прљава,

Њен кашаљ, њен дах, хркање кад падне у сан,

Све ми то мрви душу. Привуците ме ван!

Стресите ме, шчепајте ме; земљо, нека будем прогнан.

За твоју се заставу од свила хватам, натприродан!

Нека велики ме ветар увуче у твоје лелујне наборе.

Прскам од војних раздора што се у мени боре,

Следим себе као чекрк, као кола пуна дилема,

Тражим вашу очевидност, без ње сна ми нема.

Завидим ти, фениксе, златни фазане, кондоре.

Дајте ми летећи ћилим, да узнесе ме до спрата

Изнад грома, напоље до кристала ваших врата.

Превео Иван В. Лалић