На тврдој земљи ветиљској камен је најмекшији јастук,

Из његовог перја пукотине, из бразготине у којој

Кречњак пије воду,

Узлећу крилате прашљике, узлећу шиљате

Речи страха огрнуте стрепњом.

Под тешким небом ветиљским ветар је најтежи покривач,

Из његових мириса памука,

Из његових гужвица земаљске вуне,

Одлазе беле змије, одлазе отровне кошуљице срџбе

И безгласни добоши дана.

На тврдој земљи ветиљској, на снегу који веје из уста неба,

Стојим усред песме, усред градитељског зноја, –

Са оклопом корњаче на леђима и главом на врату дуге зиме

Уплићем листове песме у венце анђеоских крила.

Као неважни краљ на крају лова печем се на жаркој

Месечини свечаног места, –

Држим топлу реч у устима а не умем да се огрејем.