Ветар, и жеља, и мис’о лебди

и сан плав човеков чека,

да га рад сна јадом дирне

и сатре му уздање бол.

И на почетку од бола

жељи да му је крај.

И новој нади болни почетак;

те да на смрт љубим – рече.

И лицем и руком и сном

и сликом дирнути кроз реч,

да мремо – када без речи,

да је све наше

и љубимо да се мре.

И умирући за жар, да последњи

баци пламен на дно плавога сна

да само једном у вечно

уђемо и део будемо неба.