Око очију мојих као прстен

ноћ се стеже.

Дамари ми крв претворили у пламен.

ипак све уокруг сиво и студено беше.

О Боже и при живом дану твоме

снови о смрти ми драги.

С водом је пијен, хлеб ми у грлу запне њоме,

жалости мојој нема мере на твојој ваги.

Боже чуј… У плавилу твоје вољене боје

певала сам песму о крову твога неба,

па ипак у вечном ти даху нисам пробудила дан.

Као да стиди се срце, пред тобом, глуве белеге своје.

Где ми је крај? – О Боже! Јер и у звезде

и Месец гледала сам, у свих плодова твојих долину.

Већ у грозду изветри укус црном вину…

И свуда – горчина – сред сваке језгре.

•С немачког превео Мирко Кривокапић