Жамор је као шљунак измрвљен

У дугом тунелу, топот напуклих копита,

За гласове се хватамо и за рамена

У тами потоње земље; промичу капљице светла,

Жижак храњен танким уљем сећања, други,

Јашемо испод корења, испод година,

Делимо оброк горког мака са гладним сенкама,

Плаше нас лица наша, далека, на изласку,

Овде негде секу се сви путеви

Пре коначног разиласка, и траг звери се меша

Са трагом анђела у страшном спокојном средишту:

Ко заостане кајаће се, ко продужи кајаће се.