То мало океана што долази из далека,

То сам ја, ја који сам од овога света,

Тај залутали брод, препун морнара,

Да, ја сам тај што клизи по мапи света,

То плаветнило заборављено, ал ревност позната,

И тај шапат на обронку магле;

Да, то сам ја, ја који почињем ту,

То немо срце које у себи гуши крике,

Та птичја крила поред птица без крила,

Летећи упркос свему, као бачен из праћке;

Да, то сам ја, са човечанском бригом,

И свуда храбро, јер треба још живети

Под небом које више не памти зору!