Посутог очима душа које плове

Над гробљем гдје пчеле паучице лове

Кад мртвим сном спава и трава и вода;

Ни лахор да снесе суви лист са грана,

Ни цврчак за плотом у башти да цвркне,

Над муком од кога вук може да цркне

Мјесец се румени ко од сабље рана;

Увија ме љетња поноћ у мом селу

У језу и росу по мјесечном челу

Нажима из пора док ми уши зује;

Уз коњску лобању што љешти ца коца

Завијам цигару и пушим за оца,

Чији ход сокаком још моја крв чује.