Просјакињо обожавана, ти мој друже,

у овоме животу где се врсте вреже,

реч што ме са боговима достојно веже

твоја дромбуља спотичући се струже.

Биће гадно које ми Бог за сестру даде,

што све моје стопе подржава слепо,

прозрачног врата, у руху нелепом,

све испљувано, с ликом у биљке младе,

јер на тебе буржуј, епилептик тајни

што на клечање подневних миса хита,

сав обузет пластиком, песник лажни,

упорнији од кремењаче у руци бандита,

сви они, о мој демоне, бациће блато

на нас, заморче двојно мучено исто

свој презир благ и озбиљан дигнимо зато

да бранимо стихова својих насеље чисто.

Смехом шушкавим што из луднице зна потећи,

увредљивим зовом којим се сирена гласи,

свим што би могло наш шумски пут да краси

звониће моја љубав што плаче клечећи.

Врела драга, сачувај за мене сенку благу

међа, крушика старих, далеки крик воза,

погнајмо још своју античку мршаву рагу

до песме купаца под мостовима речним да се сроза.