Као шуме твога севернога краја,

Бескрајне и мрачне где нико не крочи,

Суморне и неме, леденога сјаја

Блистају под челом твоје чудне очи.

У њима још нико прочитао није

Бол и страћен живот, и пропале наде,

Као књигу свету твоје око крије

Непричану повест једне душе младе.

Ти корачаш чврсто по трновој стази

Бледа као љиљан, нити твоја нога

Кад посрну – ти у себи носиш Бога

Ког створише твоје патње, јад и муке,

И кад пред Њим ноћу танке скрстиш руке

У твом гордом оку тек Он сузе спази.

1918.