Без вида, вечерас, гледам из болнице

Твоје руке, брате, додирују стог...

Ти не чупаш сламу – ломиш леденице

Испод звечиш кључем, отуд прхне сто

Крила према нама, врапци перца смрсе

У вечерњу румен, пршти смијех и пој

Зачуђене жене с прозора се крсте...

Тек студ под ноктима, опомиње на бол

Мрву овог бола што из плућа пламти

И грчи Ти тијело, на растанку, јооој!

Недостају ноћас: врапци, очи, мати...

Из даљине, грдна, ја Ти љубим лице

Заскачемо скупа, тал живота, сôј...

Губе нас на гумну, ко зрње пшенице