27 децембар 2014

Лопе де Вега: ‎ЖИВОТ

Човечији живот, како Сократ збори,
кад пословност мучна њиме овлада,
поток је што се разлива и пада
док се с олујом бесном мутан бори.

А живот оног што мир себи створи
сличан је благом извору из хлада
који гргољав, тих и препун склада
кроз шарено цвеће свукуда жубори.

О, какво ли је богатство и срећа
за оног који само добро цени
кад слободу у души осећа.

Јер послови су увек отров љути!
Блажен је живот ко извор малени
што спор и миран никад се не мути!

15 децембар 2014

Душан Васиљев: ЧОВЕК ПЕВА ПОСЛЕ РАТА

Ја сам газио у крви до колена,
и немам више снова.
Сестра ми се продала
и мајци су ми посекли седе косе.
И ја у овом мутном мору блуда и кала
не тражим плена;
ох, ја сам жељан зрака! И млека!
И беле јутарње росе!

Ја сам се смејао у крви до колена,
и нисам питао: зашто?
Брата сам звао душманом клетим.
И кликтао сам кад се у мраку напред хрли,
и онда лети к врагу и Бог, и човек, и ров.
А данас мирно гледам како ми жељну жену
губеви бакалин грли,
и како ми с главе, разноси кров, ─
и немам воље ─ ил’ немам снаге ─ да му се светим.

Ја сам до јуче покорно сагибо главу
и бесно сам љубио срам.
И до јуче нисам знао судбину своју праву ─
али је данас знам!

Ох, та ја сам Човек! Човек!
Није ми жао што сам газио у крви до колена
и преживео црвене године Клања,
ради овог светог Сазнања
што ми је донело пропаст.

И ја не тражим плена:
ох, дајте мени још шаку зрака
и мало беле, јутарње росе ─
остало вам на част!

11 децембар 2014

Славко Вукосављевић | РУБ

Већ нема ништа у мени што може још да гине.
Тражећи некога другог, изгубио сам себе сама,
па су ми руке празне кô зраци месечине,
а нежност ми је море са пустим обалама.

09 децембар 2014

Лаза Костић | ‎ПОД ПРОЗОРОМ

Поглéдô сам у небо,
у месец, звездице,
у прозор и у тебе
однета невице;
млад месец метô венац,
кô млада невеста,
млад месец тебе гледи
па венац намешта.
Месече, што се лудиш?
месече, што си слеп?
Тај венац би тек био
на мојој дики леп. —
На месец сам ти пружô,
а ти си ћутала,
ох, душо моја, душо,
јеси л' га видела?

На затворен се прозор
кô на крст наслањаш,
кô канда би на крсту
да грехе одсањаш.
да имам света вина,
причестио бих те,
ал' путир ми је срце,
пун крви несите;
по њему ти је, душо,
сва душа разнета,
а у њој света тајна
љубавног завета.
Тај путир сам ти пружô,
а ти си ћутала,
ох, душо моја, душо,
јеси л' га видела?

И мирни месец ћути
над мирних гробови',
а ја га, душо, питам
о нашој љубави;
о твојој души, душо,
о вери њезиној,
а месец се осмену,
у злоби вечитој; —
на месец сам ти пружô,
а ти си ћутала,
ох, душо моја, душо,
јеси л' га видела?

08 децембар 2014

Владислав Петковић Дис – ПЕСМА

l
У нехату и немару дани иду и пролазе,
И лагано све се губи, изумире и пропада,
И никаквих немам жеља, да ми приђу, да долазе;
По сумраку сањарија пустош спава, мир свуд влада.

Покидани, растурени сви листови из живота:
Бесно их је разбацао по прошлости ветар мука;
Још ја стојим, кржљав израз свих болова и страхота.
Живи сведок силних страсти, неуспеха и јаука.

Луч невоља стално букти и будућност пламен лиже,
Дим загушљив, мутан, труо, небо ми је заклонио,
И чађ пада, и фигуре и контуре разне ниже,
И ја стојим и посматрам гареж што се накупио.

Подиг'о сам своју руку с обарача вечна мрака,
Нема смисла реметити бесмисленост у свом току;
Од рођења спремна стоји, мене чека моја рака,
Да однесе све што имам у дубину у дубоку.


2
У тренутку када човек сам са собом разговара,
И занесен смело иде у пределе својих снова,
И разгледа доживљаје и измишља, срећу ствара,
И моја се мис'о буди, ал' кô мис'о песникова.

Тада тихо скидам плочу са гробнице својих дана,
И спуштам се, дуго идем кроз редове успомена,
Кроз сва места из живота заборавом претрпана;
Ту застајем, одмарам се под покровом од времена.

И погледом већ уморним преживела гледам доба
И све што је некад било, и све што је око мене;
И чудна се слика ствара: неко море од пепела,
Над њим ваздух, паран криком, као да је смех сирене.

То је песма коју рађа мис'о моја и сећање,
То је песма мојих дана и часова и прошлости,
То је песма стара, тешка, једнолика кô кукање,
То је песма са згаришта идеала и младости.

27 новембар 2014

Стеван Раичковић: ЈЕДНО СИГУРНО ВЕЧЕ

У једно сигурно лето
Топло као кап плача
Ходаћеш туђ низ све то
Заклоњен зидом шетача.

И глув већ за реч што лупа
У слух о тешка врата
Проћи ћеш кроз ред клупа
До места где се мрак хвата.

Пуст као стабло без сока
Застаћеш зачуђен тако
Са светом и птицом ван ока.

У једно сигурно вече
И ти ћеш заћи полако
Низ траве које већ клече.


26 новембар 2014

Велес Перић — НЕ, НИЈЕ ТО НИ РАНА ДУШЕ...

Признајем, тешко је добар песник бити,
и у своје срце заривати канџе.
— Ал', много је теже због девојке пити,
и љуштити срце
           попут поморанџе.

Не, није то ни рана душе,
то је са леве стране срушен
цео грудни кош!
— И више још!
У ребрима поломљеним к'о катарке
дува
бура.
— Била је отровна попут шарке
и болна
          — к'о фрактура..

25 новембар 2014

Слободан Марковић Либеро: ***

Порекло меланхолије старије је од нас,
јер од како има залазака и ветрова новембарских,
вероватно од тада има и меланхолије.
Свака је свадба недељом туга коју не виде окићени.
Сутра тек девојка од јуче,
са прозора на који није навикла, гледа свет.
Ма како да га воли, његов долазак је корак туђинца!
И тек што га усвоји и удахне,
и у његов дремеж сиђе гола,
рат поломи капију и црепове, и окна бистра.
После: дуго година она покрива капутима децу,
и на оном истом прозору чека тавна и горка.
Ал спази и како туђи војник
показује фотографију неке девојчице.
Додирује она и његову тугу,
ал не пита за суштину рата.
Мрак је све гушћи.
Догорева старинска лампа.
У поноћ из сна тргне је очајна киша
и онда она гледа у мрак ко у даљину.



22 новембар 2014

Александар Блок | * * *

У полутами цркве, тамо,
Жижак на иконе сјај точи.
Жива ће ноћ да вирне само
У твоје незаспале очи.

У речима о уму неба
Дах земље осећа се свуд.
Тамо, под сводом – сумрак вреба,
Ту – клупе камене још студ.


Случајног сусрета врелина
С кубета дахну једва чујно
На снени сјај из стеарина[1],
На иконе, на цвеће рујно.


И надахнуће од ћутања,
И твоје мисли које кријеш,
И мутан осећај спознања
И дрхтај голуба и змије.


Јануара 1902.)
  • Превео с руског Миодраг Сибиновић

[1] стеарин - чврста, прозирна маса, масна на додир

20 новембар 2014

Милета Јакшић | МАРИЈИН ВЕО

Пре но што ће је скрити
Небеске дубине, сјајни облаци,
Као последњи поздрав земљи
Она свој вео девичански баци...

Четири ветра дохватише
Свилено ткање беље од снега—
Сваки је за се хтео
Драгоцени њен вео—
И, бијући се, поцепаше га
У кончиће и влакна,
Па у бурноме лету
Расуше га по свету.

И сад, у благе јесење дане
Кад ћуте поља, њиве узоране,
На тихом сунцу када шума руди
Та по ваздуху свила бела, снежна
Што тајанствено лута, блуди
Ко ваздух лака, нежна
Као да је рука неземаљска прела:
То су остаци Маријина вела.


18 новембар 2014

Растко Петровић: РУКЕ КОЈЕ СУ ЉУБИЛЕ


Кад човек умре, руке прве занеме:
Рука умрлог ко ноћно воће зри,
Ко успаване птице чија срца још стреме,
Тако ћуте те руке, док огањ под њима ври.

Беље но тешки месец који више неће да носе,
Оне се разлиставају већ у иструлело цвеће;
Нити ће провући прсте кроз сунца зрачне косе,
Тако спуштене мирно на груди - брежуљак среће.

Испод ливада влажних, и свежих црних кора,
Ове руке оживе преображењем у звезде,
И пробијају се кроз земљу у правцу далеких мора;
Измеђ вулкана и неба руке умрлог језде.

И провлаче се лагано, фосфорно понорне реке,
Танким млазима сјаја, руке које су љубиле,
Кроз тамну поноћ земље, измеђ жилица смреке,
Испод толико била које су свуд садиле.

А те сам руке негда толико љубио,
Осетио им тад свежину да спира главобољу;
Траг дивних руку под књигама се изгубио,
Но пређоше одједном саме у тајну животност бољу.

Одједном у свом току, пробивши бок планина,
Избију те светле реке ко зрачни извори;
Ко огањ даљни крај ког спавају пси чобанина,
Та прва пламена звезда, на мрачном небу, гори.

15 новембар 2014

Ђура Јакшић: ВЕЧЕ

Као златне токе крвљу покапане
Доле пада сунце за гору, за гране.

И све немо ћути, не миче се ништа,
Та најбољи витез паде са бојишта!

У срцу се живот застрашеном таји,
Само ветар хуји... То су уздисаји...

А славуји тихо уз песмицу жале,
Не би ли им хладне стене заплакале.

Немо поток бежи — ко зна куда тежи!
Можда гробу своме — мору хлађаноме?

Све у мртвом сану мрка поноћ нађе;
Све је изумрло. Сад месец изађе...

Смртно бледа лица, горе небу лети:
Погинули витез ено се посвети!...

1857. 

14 новембар 2014

Мома Димић: ПАЛИМПСЕСТ

На талогу година лежиш
Дуже од свог сна
Дуже од јаве свеколике
Дуња жута
У прозору што свој сјај стере
Одсјај
Оца оца оца
И
Матере матере
Жишке кликера твојих
Кликера лице
За руку док те воде
Болести сутрашњице
Њихове верне клице
Последњи повој песме
Залогај тај што нас прти
У врву немилице
Залогај смрти
Тај ручак што се не сме

10 новембар 2014

Артур Рембо – ОФЕЛИЈА

artur rembo francuska poezijaI
На мирном црном валу где звезде сањају
Бела Офелија попут великог крина
Лелуја веловима који урањају...
Одјек хајке стиже из шума, из даљина.

Већ вековима Тужна Офелија тако
Плови, сабласт бела, реком што црна тече.
Већ вековима кротка лудост њена лако
Ромори своју романсу у лахор, у вече.

Ветар велове вије, груди јој целива,
вода љуљушка велове, сплетене, беле;
На рамену јој дрхте, плачу ресе ива,
Над челом које сања трске се наднеле.

Уздишу око ње локвањи који вену;
Каткада у јови заспалој буди гнезда
Из којих мали дрхтај прхне у трену:
- Тајанствена песма са златних пада звезда.

II
Бледа Офелијо! Лепа попут снегова!
Да, Ти умре, дете, однеле су те воде.
- Ветрови што се руше с норвешких брегова
Шаптали су ти речи опоре слободе;

То дах један што ти густе свијао косе
Чудне носаше звуке твом даху што сања;
Слушао ти је срце пев природе, што се
Јави уздахом ноћи и тужаљком грања.

То ти глас љугих мора, грцај недогледан
Сломи детињу груд, а преблага је била;
То у априлско јутро леп бледи витез један,
Јадни лудак, немо седе до твог крила.

Рај! Љубав! Слобода! Лудо, каква снивања!
На тој си ватри била ко снег што се топи;
Реч ти визија стесни у своја збивања
- Са стравом се бескрај у плавом оку стопи.

III
А песник каже да преко звездане пруге
Долазиш ноћу, тражиш цвеће што си брала,
И да виде на води велове твоје дуге;
Офелија плови, велики крин врх вала.

09 новембар 2014

Рајнер Марија Рилке‎: ЈЕСЕН  

Опада лишће, као да из даљина,
пада уз опор и одречан лет,
као да сред небеских тмина
вене далеке баште сплет.

И тешка Земља ноћу
пада из роја звезда у самоћу.

Сви ми падамо.
Пада рука, у сваком од нас – пад
живи неизбежно.

Па ипак, неко бесконачно нежно
падању овом даје смер и склад.

08 новембар 2014

Момчило Настасијевић | ЈАСИКЕ

Шта шуме јасике беле,
пречисте горске деве,
сребрне кад им стреле
јутарње сунце хитне,
и зраком кликну шеве?

Хладне кад капље, кад ситне,
низ тела им се слију,
зеленим пропланком магле
кад млечно коло вију?

Зашто су главе нагле,
и косе смешале благе,
и дршћу наге?

Од зиме се не јеже,
страх срца им не стеже,
јер на планини одрасле су саме.

Но иза сна — ведре таме,
трепет их чило што сниле,
па сунцу, магли, па пропланку
ћућоре белу тајну на уранку.

06 новембар 2014

Велес Перић — Е, ГОДИНЕ...

Е, године,
колико вас је прошло од тада,
када је она млада
водила љубав са мном?
— Године на хоризонту тамном,
и осветљеном — симултано, —
гледане
          с васионског брода!
— Године, када су моје мисли
биле каблови далековода,
којима је пролазила Слобода
нашега века;
— године када је наша љубав морала да чека
и изгуби
стрпљење!
— Године, када је она нашла другог човека,
а ја носио камење!
— Године мога робијања,
године промена њених сања,
што сте полете
          — у њеној души — претвориле у очајања?

05 новембар 2014

Милутин Бојић: БАЈКА О ЖЕНИ


Љубичастом паром дише Земља сана,
Модри су чемпреси сагли главе тужно,
Врх мртвога мора крикне која врана,
У златноме бакру тоне сунце јужно.

Усијан се песак бели и прелива,
Задрев у небеса ред планина спава,
На црвеном жалу слет ждралова снива,
Рој мушица дршће изнад речних става.

Врућ, запахнут миром и музиком боја,
Са досадом Човек сву ту раскош мотри,
Лежи сиров, крвав, пун длаке и зноја,
И тражи у сунцу да свој одглед смотри.

Зрелост једрог дана празна му је сена,
Нејасних облика једно Ново чека,
Скуп раскоши, сунца, нестално ко пена.
— и одједном он се страшћу зацерека.

Са јелових гора слазила је Жена.

(1911)

29 октобар 2014

Мирослав Крлежа: ЈЕСЕЊА ПЈЕСМА


Непознат Нетко донио је Јесен
у Сјеверну Собу.
О, сада,
кад све је боја, берба и мирис вина,
и када се чује пјесма Ствари и Живинâ,
и кад мртваци вичу од чежње у гробу,
Непознат Нетко донио је Јесен
на сребрном пладњу
у собу:
грожђе и крушке, јабуке и смокве.

А вани се пуше сунчаног сока локве,
и чује се кроз прозор
гдје у свили дана
пјева негдје жена.

И цвркућу птице.

 

28 октобар 2014

Јован Дучић: ЈЕСЕЊА ПЕСМА

Први ветри с цвећа носе
Све петељку по петељку,
Селице за горске косе,
И звезде за црну реку.
 
А ништа ме не погледа
Још једанпут; све нестаје,
Све се жудно овде преда
Овој смрти која сјаје.
 
Све су очи засењене
Тихог мрења том лепотом;
И свака ствар што се крене,
Зажуди да умре потом.
 
Вај, зна само дух човека
И за живот и за мрења:
Две обале усхићења,
Које плоди иста река. 


24 октобар 2014

Милош Црњански | НОВЕ СЕНКЕ


Моје су руке нове сенке,
побледеле су мирне,
ко уморна свирала после теревенке
кад их месечина дирне.

Оне све сенче драго и нежно,
и љубе све што се губи,
у небо мутно, бескрајно снежно,
у снег што сахрањива, кад љуби.

Сенка је њина као паучина танка,
што дрхти немоћно, меко.
Ја сам на свету свему успаванка,
а мир је мој далеко.

Моје су ране болне и нове,
а мисли сузне, неопрезне.
Блажени који по мору плове,
и не остају да чезне.

Мисли се моје ничег не клоне.
Без суморне наде и спаса
пусте радосно у видик тону
у зрак што их таласа.

У бол и грех и крвопролића.
Са тугом новом и безданом
у сласт витлају жељом необузданом,
ко свело лишће, сва бића.

23 октобар 2014

Раде Драинац: ЈЕСЕН

Хтео бих све да кажем као да се растајем са светом:
Мрзео сам оца, волео мајку, љубио једну удату жену,
Предајем срце зреломе сунцокрету
Што у тамној ноћи губи своју сену.

Са моје станице скоро ће да крене воз;
На овој земљи, одиста има много шарених чуда,
Варљивих профета, лажних песника, проданих душа.
Ухода и луда:
Често и најокорелији грешник зажели да склопи очи
под земљом и травом.

Ја нисам мудрац са истока: још мање су моје речи нове:
Певам као што пашчад лају...

Не узмите за зло ове речи:
и сам сам живот учинио лепшим него што је био,
Мене би могао само куршум за зликовца да излечи,
Толико сам се на земљи разоткрио.

Толико!
А већ ако би ми судбина једном била милостива,
Па кад зажели да скине моје животне скеле,
Нек умрем у један сутон кад јесен, иначе досадна
и сива,
личи на печено теле

21 октобар 2014

Десанка Максимовић: КРВАВА БАЈКА

Било је то у некој земљи сељак
на брдовитом Балкану,
умрла је мученичком смрћу
чета ђака
у једном дану.

Исте су године
сви били рођени,
исто су им текли школски дани,
на исте свечаности
заједно су вођени,
од истих болести сви пелцовани
и сви умрли у истом дану.

Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану
умрла је јуначком смрћу
чета ђака
у истом дану.

А педесет и пет минута
пре смртног трена
седела је у ђачкој клупи
чета малена
и исте задатке тешке
решавала: колико може
путник ако иде пешке...
и тако редом.

Мисли су им биле пуне
и по свескама у школској торби
бесмислених лежало је безброј
петица и двојки.
Прегршт истих снова
и истих тајни
родољубивих и љубавних
стискали су у дну џепова.
И чинило се сваком
да ће дуго
да ће врло дуго
трчати испод свода плава
док све задатке на свету
не посвршава.

Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану
умрла је јуначком смрћу
чета ђака
у истом дану.

Дечака редови цели
узели се за руке
и са школског задњег часа
на стрељање пошли мирно
као да смрт није ништа.
Другова редови цели
истог часа се узнели
до вечног боравишта.

19 октобар 2014

Бранко Миљковић: БЕДА ПОЕЗИЈЕ

Реци ми нешто што је шума
Реци ми нешто што је море
Ко зна шта је то што треба рећи
Бос и горак потуцаш се од речи до речи

Ватра горча од дима
Под челом ти гори
Она ће ти прибавити многе почасти
Ако не сагориш пре времена

Али ако будеш хтео
Да учиниш стварним туђе речи
Да похвалиш туђе срце
Онда ћеш зажалити што си песник

Јер песма се не пише она се живи
Песма није песма ако није радосна
Ко никад није похвалио туђе срце
Тај се предао на милост и немилост речима

 

18 октобар 2014

Борис Пастернак – PRO DOMO

Наишла је сенка. Титра, нема мира
У пламену свеће. И у бекство нагла
С побледеле усне, с листа од папира,
Кроз прозорски отвор бео као магла.

Онда кад је песник – вероватност само
И досетка бледа огња који вене,
Како да не крикнем мучној сцени тамо:
“То је час убиства! Неко тражи мене!”

Онда кад из врата замирише сена,
Пјана кô пространство, дуга као тиха
Трка степе испод седла – тог ме трена
Држе само ватре ужареног стиха.

17 октобар 2014

Владислав Петковић Дис – ЈЕСЕН

Ноћ без неба, ноћ јесења; а кроз таму
Иде, мили сумаглица, влага хладна,
Земља мокра и црни се кô страст гладна.
Где-где само суве сенке голих грана
Кô костури од живота, мртвих дана.

Свуда земља; видик пао. Влажна тама
По звуцима, преко мира, лежи, спава.
И тишина у долини заборава
Мирно труне. Нигде ничег што се буди.
Сумаглица. Ноћ без неба. Покров студи.

14 октобар 2014

Ерих Фрид: ШТА ЈЕ ТО

То је глупост
Каже памет
То је што јесте
Каже љубав

То је несрећа
Каже прорачунатост
То је само бол
Каже страх
То је безбрижност
Каже разборитост
То је што јесте
Каже љубав

То је смешно
Каже понос
То је лакомисленост
Каже опрезност
То је немогуће
Каже искуство
То је што јесте
Каже љубав 

12 октобар 2014

Јаков Шантић: ВИЂЕЊЕ

О, знај, мој је дух увијек поред тебе 
И, можда, кô лахор некад ти се јави 
И твоје меке омилује власи – 
Па са погледом очију ти плави

Умире негдје на широком мору
И, као галеб усред вала пада...
Док грдно сунце на рубу небеса
Вјечности своју букти жртву тада...

О, да ли мислиш, можда у том трену: 
Далеко негдје, куд тону висине, 
Да има неко, који с болом јеца 
И са сузама изговара ти име.

Leysin, 25. XI 1902.

04 октобар 2014

Растко Петровић: ЈЕСЕН

Сним, хај! као пуно грожђе да зрим
По добром чврстом чокоћу.
Гле, бдим,
Зрим као тешко грожђе ноћу,
Хај! Хај! Па тешку бербу чекам.
И хоћу за ноћима зелену зору,
Па потом за брдима гору,
И опет за ноћима виноградску зору
Сним.
И тако увек даље.
Жудње ми чуче обалама ко вредне праље,
Кад се из села небу диже високи танки дим;
Док се очима зеленим, чудни херувим црни,
На планинама спим, са очима дубоко злим.
Али шта сним,
Шта сним?
Кад знам: Пођи, пођи, па сврни!
И тако стално даље:
Пођи, пођи, соколе, па сврни!
Кроз вечери, гле, целе, и све ноћу, и све ноћу, и све даље...
А сним, а сним, а сним;
Па мним:
Ко црно грожђе да зрим,
Да ме покрива плава магла по чокоћу,
Да носим у себи ситост, плодност, све врење,
Све жуте кише јесење,
Ко тешко грожђе ноћу;
Ја бдим, сним,
Ко тешко грожђе ноћу.
Или као херувим да само по планинама спим
У очајању,
И да ширим руке дању
Једној берби и једном обећању:
Где све бива и све може да ја хоћу,
Ко пуно грожђе ноћу.

30 септембар 2014

Петар Кочић: * * *

Спустивши главу на моје груди, 
Плакала ти си, невино чедо,
А твоје нежне и бујне власи,
Скриваху лице туробно, бледо.

И ја сам плак'о, гледећи тебе,
И бујни поток суза је тек'о,
Али сам ипак пресрећан био,
Јер љубав сам за љубав стек'о.


27 септембар 2014

Сергеј Јесењин: ПЕВАЈ, ПЕВАЈ

Певај, певај! На клетој гитари
Прсти твоји играју и круже.
Загрцнух се у диму и јари,
Мој последњи и једини друже.

Нек ти очи на гривну не слећу,
Нит на свилу што блиста бескрајно.
Тражио сам у тој жени срећу,
А пропаст сам нашао случајно.

Нисам знао да љубав дубока -
Зараза је, да је куга… стрела.
Пришла је и заклопљена ока
Бандиту је памет одузела.

Певај, друже, нек се врате дани
И негдашње наше зоре плам.
Нек пољупцем она друге храни,
Преживело ђубре, дивни шљам.

Ах, застани! Нећу да је дирам.
Ах, застани! Не кунем је ја.
Дај ми да ти о себи засвирам
На дебелој жици која сја…

Блиста мојих дана кубе јасно,
У души је још злато старинско.
Многе цуре штипао сам страсно,
Многе жене у углу сам стиско.

На земљи је још истина жива,
Опазих је и ја деч'јим оком:
Лижу кучку док јој се сок слива
Сви пси редом, на јуриш и скоком.

Љубоморан - зар да сам на тебе?
Зар оваквог да ме снађе јад?
Наш живот је - постеља и ћебе
Наш је живот - пољубац и пад.

Певај, певај! Руке нека машу:
Кобни замах - коби ће донети…
Чуј… нек иду сви у… пивску флашу…
Никад, друже, ја нећу умрети.

22 септембар 2014

Мика Антић | ДА ЛИ САМ СВУДА ГДЕ СУ ТРАГОВИ

Да ли сам свуда где су ми трагови,
Ко зна с чим сам се спајао,
А нисам ни такао?

Можда сам боравио и у свом животу,
Можда постоје извесни знаци,
Али као да је неко стран.

Али ипак уз мене се може, мада је необично.
Са мном је опасно ићи, ја се никад не умарам.

Ваљда сам једини сведок који сумња у себе
Све чешће ми се чини
Да нисам никакав облик
Већ да слободно једрим кроз сопствено
Пијанство – препуштен сунчевом ветру
Одливам се и доливам.

Али ипак уз мене се може, мада је необично,
Са мном је опасно хтети, ја никад не одустајем.

Неискварен искуством, посебан случај самоће.
Понекад измислим садашњост,
Да имам где да преноћим.
И сувише сам видео, да бих смео да тврдим,
Много тога сам сазнао, да бих имао иједан доказ.

Али ипак уз мене се може, мада је необично,
Са мном је опасно волети, ја никад не заборављам.

Покушавам да схватим учења која мене схватају.
Нејасна ми је вера, спремна у мене да верује.
Тешко је бити окован у моју врсту слободе.
Лако ми је с немиром, не могу да умирим мир.

Али ипак уз мене се може, мада је необично.
Са мном је чудно чак и умрети, јер ја се не завршавам.
Да ли сам свуда где су ми трагови?

19 септембар 2014

Војислав Илић: АНЂЕО ТУГЕ

Са распуштеном косом, под венцем од љубичица,
Спустивши блеђану главу на звучну, сребрну лиру,
Ја видим небеску слику. Са покиданих жица
Последњи акорд звони.
Божанска нека туга светли се са њеног лица
И она сузе рони.
Анђео то је туге. По дубравама тавним
Њезина чудна песма болно и слатко јечи;
У њојзи очајник тражи утешне и миле речи,
И њима тугу гони
Она га у небо диже, дајућ му криоца своја...
Музо, хајдемо њојзи, јер то је сестрица твоја.


1888.

14 септембар 2014

Сима Пандуровић: МИ, ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ, ДЕЦА ОВОГ СТОЛЕЋА...

И после ручка тако много јела
И пића стоји на столу. Кроз стакла
Прозорска, јесен, увела и бела,
Срца се наших, изгледа, дотакла...

Па ипак нисмо ми ни за шта криви,
Господо. Јесу протекла пролећа
Немирна, лепа; али нека живи
Суморна мис'о и нашег столећа!

Замагљен поглед, блед облак на челу
Наших дама, једну малу тајну крије:
Одрицање немо, једну чежњу свелу,
Страст што је буктала и које сад није.

Изгледа да данас више не занима
Нас, уморну децу овога столећа,
Други и лепши пол - да се не прима
Нас нада и чедност будућих пролећа.

Неосетно, тихо, дошли смо под владу
друкчијег, грубог, моћног суверена;
Алкохол тупи живце, руши наду
На чисту љубав будућих времена.

Прокламован владар, нечујно, у мени
Противника има, ма да га се плаших;
И чашу што се прелива и пени
Дижем у славу традиција наших,

И лепих жена! Нек' њин нагон има
И сад у нама своје старе жреце;
Недостојно макар уживајмо с њима,
К'о жалосни оци немогуће деце.

Све то неће дати оно што је прошло;
Ал' походиће нас дах среће нам стари,
И то што је тужно и с натегом дошло
Имаће опет ненадмашне чари.

Осетићемо мирис љубичица
Старих, и љубав, и наду пролећа,
Па ма и млада, а увела лица,
Ми, по милости Божјој, деца овога столећа.

10 септембар 2014

Вито Николић: СЕПТЕМБАР

Тај сјај заласка, та рана јесен,
Те страсне боје нашег бола
И тихи лист што мрући бљесне
Како да слави сопствени пораз.

Тај чудновати мир небеса,
Та дубока и умна плавет
- није ли, можда све то пјесма
коју би требало знати напамет.