l
У нехату и немару дани иду и пролазе,
И лагано све се губи, изумире и пропада,
И никаквих немам жеља, да ми приђу, да долазе;
По сумраку сањарија пустош спава, мир свуд влада.

Покидани, растурени сви листови из живота:
Бесно их је разбацао по прошлости ветар мука;
Још ја стојим, кржљав израз свих болова и страхота.
Живи сведок силних страсти, неуспеха и јаука.

Луч невоља стално букти и будућност пламен лиже,
Дим загушљив, мутан, труо, небо ми је заклонио,
И чађ пада, и фигуре и контуре разне ниже,
И ја стојим и посматрам гареж што се накупио.

Подиг'о сам своју руку с обарача вечна мрака,
Нема смисла реметити бесмисленост у свом току;
Од рођења спремна стоји, мене чека моја рака,
Да однесе све што имам у дубину у дубоку.


2
У тренутку када човек сам са собом разговара,
И занесен смело иде у пределе својих снова,
И разгледа доживљаје и измишља, срећу ствара,
И моја се мис'о буди, ал' кô мис'о песникова.

Тада тихо скидам плочу са гробнице својих дана,
И спуштам се, дуго идем кроз редове успомена,
Кроз сва места из живота заборавом претрпана;
Ту застајем, одмарам се под покровом од времена.

И погледом већ уморним преживела гледам доба
И све што је некад било, и све што је око мене;
И чудна се слика ствара: неко море од пепела,
Над њим ваздух, паран криком, као да је смех сирене.

То је песма коју рађа мис'о моја и сећање,
То је песма мојих дана и часова и прошлости,
То је песма стара, тешка, једнолика кô кукање,
То је песма са згаришта идеала и младости.

I
На мирном црном валу где звезде сањају
Бела Офелија попут великог крина
Лелуја веловима који урањају...
Одјек хајке стиже из шума, из даљина.

Већ вековима Тужна Офелија тако
Плови, сабласт бела, реком што црна тече.
Већ вековима кротка лудост њена лако
Ромори своју романсу у лахор, у вече.

Ветар велове вије, груди јој целива,
вода љуљушка велове, сплетене, беле;
На рамену јој дрхте, плачу ресе ива,
Над челом које сања трске се наднеле.

Уздишу око ње локвањи који вену;
Каткада у јови заспалој буди гнезда
Из којих мали дрхтај прхне у трену:
- Тајанствена песма са златних пада звезда.

II
Бледа Офелијо! Лепа попут снегова!
Да, Ти умре, дете, однеле су те воде.
- Ветрови што се руше с норвешких брегова
Шаптали су ти речи опоре слободе;

То дах један што ти густе свијао косе
Чудне носаше звуке твом даху што сања;
Слушао ти је срце пев природе, што се
Јави уздахом ноћи и тужаљком грања.

То ти глас љугих мора, грцај недогледан
Сломи детињу груд, а преблага је била;
То у априлско јутро леп бледи витез један,
Јадни лудак, немо седе до твог крила.

Рај! Љубав! Слобода! Лудо, каква снивања!
На тој си ватри била ко снег што се топи;
Реч ти визија стесни у своја збивања
- Са стравом се бескрај у плавом оку стопи.

III
А песник каже да преко звездане пруге
Долазиш ноћу, тражиш цвеће што си брала,
И да виде на води велове твоје дуге;
Офелија плови, велики крин врх вала.

Е, године,