![](https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEhWucz2nxBw14qBCq0cEHSD0vjHRxCSHFbSn63cVEGg1dkV-v0Sa9qLama6tKQ7rtLtNapRzGCMxiBpY4FR1QVIAfaB1bKlHL0AJE3rXC-ig3c1VXqwPHxdVGNnKe0Ax-L7BbjoczrMArg/s1600/boris-pasternak.jpg)
У пламену свеће. И у бекство нагла
С побледеле усне, с листа од папира,
Кроз прозорски отвор бео као магла.
Онда кад је песник – вероватност само
И досетка бледа огња који вене,
Како да не крикнем мучној сцени тамо:
“То је час убиства! Неко тражи мене!”
Онда кад из врата замирише сена,
Пјана кô пространство, дуга као тиха
Трка степе испод седла – тог ме трена
Држе само ватре ужареног стиха.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!