Опада лишће, као да из
даљина,
пада уз опор и одречан
лет,
као да сред небеских
тмина
вене далеке баште сплет.
И тешка Земља ноћу
пада из роја звезда у
самоћу.
Сви ми падамо.
Пада рука, у сваком од
нас – пад
живи неизбежно.
Па ипак, неко бесконачно
нежно
падању овом даје смер
и склад.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!