Сним, хај! као пуно грожђе
да зрим
По добром чврстом
чокоћу.
Гле, бдим,
Зрим као тешко грожђе
ноћу,
Хај! Хај! Па тешку
бербу чекам.
И хоћу за ноћима
зелену зору,
Па потом за брдима
гору,
И опет за ноћима
виноградску зору
Сним.
И тако увек даље.
Жудње ми чуче обалама
ко вредне праље,
Кад се из села небу
диже високи танки дим;
Док се очима зеленим,
чудни херувим црни,
На планинама спим, са
очима дубоко злим.
Али шта сним,
Шта сним?
Кад знам: Пођи, пођи,
па сврни!
И тако стално даље:
Пођи, пођи, соколе, па
сврни!
Кроз вечери, гле, целе,
и све ноћу, и све ноћу, и све даље...
А сним, а сним, а
сним;
Па мним:
Ко црно грожђе да
зрим,
Да ме покрива плава
магла по чокоћу,
Да носим у себи
ситост, плодност, све врење,
Све жуте кише јесење,
Ко тешко грожђе ноћу;
Ја бдим, сним,
Ко тешко грожђе ноћу.
Или као херувим да
само по планинама спим
У очајању,
И да ширим руке дању
Једној берби и једном
обећању:
Где све бива и све
може да ја хоћу,
Ко пуно грожђе ноћу.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!