О, знај, мој је дух увијек поред тебе И, можда, кô лахор некад ти се јави
И твоје меке омилује власи –
Па са погледом очију ти плави
Умире негдје на широком мору
И, као галеб усред вала пада...
Док грдно сунце на рубу небеса
Вјечности своју букти жртву тада...
О, да ли мислиш, можда у том трену:
Далеко негдје, куд тону висине,
Да има неко, који с болом јеца
И са сузама изговара ти име.
Далеко негдје, куд тону висине,
Да има неко, који с болом јеца
И са сузама изговара ти име.
Leysin, 25. XI 1902.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!