У полутами цркве, тамо,
Жижак на иконе сјај точи.
Жива ће ноћ да вирне само
У твоје незаспале очи.
У речима о уму неба
Дах земље осећа се свуд.
Тамо, под сводом – сумрак вреба,
Ту – клупе камене још студ.
Случајног сусрета врелина
С кубета дахну једва чујно
На снени сјај из стеарина[1],
На иконе, на цвеће рујно.
И надахнуће од ћутања,
И твоје мисли које кријеш,
И мутан осећај спознања
И дрхтај голуба и змије.
Јануара 1902.)
Жижак на иконе сјај точи.
Жива ће ноћ да вирне само
У твоје незаспале очи.
У речима о уму неба
Дах земље осећа се свуд.
Тамо, под сводом – сумрак вреба,
Ту – клупе камене још студ.
Случајног сусрета врелина
С кубета дахну једва чујно
На снени сјај из стеарина[1],
На иконе, на цвеће рујно.
И надахнуће од ћутања,
И твоје мисли које кријеш,
И мутан осећај спознања
И дрхтај голуба и змије.
Јануара 1902.)
- Превео с руског Миодраг Сибиновић
[1] стеарин - чврста, прозирна маса, масна
на додир
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!