23 октобар 2014

Раде Драинац: ЈЕСЕН



Хтео бих све да кажем као да се растајем са светом:
Мрзео сам оца, волео мајку, љубио једну удату жену,
Предајем срце зреломе сунцокрету
Што у тамној ноћи губи своју сену.

Са моје станице скоро ће да крене воз;
На овој земљи, одиста има много шарених чуда,
Варљивих профета, лажних песника, проданих душа.
Ухода и луда:
Често и најокорелији грешник зажели да склопи очи
под земљом и травом.

Ја нисам мудрац са истока: још мање су моје речи нове:
Певам као што пашчад лају...

Не узмите за зло ове речи:
и сам сам живот учинио лепшим него што је био,
Мене би могао само куршум за зликовца да излечи,
Толико сам се на земљи разоткрио.

Толико!
А већ ако би ми судбина једном била милостива,
Па кад зажели да скине моје животне скеле,
Нек умрем у један сутон кад јесен, иначе досадна
и сива,
личи на печено теле

Нема коментара:

Постави коментар

Све што напишете је слика вашег образа!